Vlade se menjaju da se ništa ne promeni

Evroatlanske integracije Srbije kao internu prepreku imaju nespremnost da se prizna, ni u formi sporazuma o sveopštoj normalizaciji, nezavisnost Kosova, kao i u još živom sećanju na sankcije i NATO bombardovanje 1999. godine.

U međuvremenu, privlačnost i izvesnost EU integracija kao odabrane spoljno političke destinacije je slabila među duboko podeljnim građanima i elitom, uz stratešku, energetsku i spoljno političku vezanost za Rusiju i Kinu.

Tako su i ekonomija i strategija razvoja direktno uvezani sa uticajima koji dolaze sa različitih strana. Uostalom, laviranje između Istoka i Zapada je vekovni (ne)dobrovoljni izbor Srbije.

Krizno okruženje i polarizacija oko rata u Ukrajini je gotovo idealan okvir za dalje slabljenje svake strateške opcije. Posledično, živimo u klimi sveopšteg rastućeg nepoverenja.

Srbiji, njenom rukovodstvu, ne veruju ni politički Zapad, ni Rusija i sve ide ka atmosferi pre direktnog uslovljavanja, nego cenjkanja. Istovremeno sa prolongiranjem EU puta opada njena zavodljivost, odnosno raste kako udeo onih građana Srbije koji joj ne veruju, tako i onih koji članstvo ne drže ni korisnim, pa i uopše mogućim – smatraju da Srbija nikad neće postati članica Evropske unije.

HAOS NAJBOLJI ZA VLADANJE: Rat u Ukrajini ponovo nas je vratio na sami početak – u 1989. ili 1999. godinu. Još jednom se potvrđuje pravilo da u vreme rastuće konfrontacije velikih već zavisni mali su saterani u ćošak, još pre u ćorsokak. To je neka vrsta loše beskonačnosti koja traje bar poslednjih dvadesetak godina.

Kao i sklonost da se pred izazovima promena odlažu teška i nepopularna rešenja i proizvode pseudopromene, problemi i podele i stvara osećaj haosa i ugroženosti. Tako se najlakše vlada.

Proizvodi se raspoloženje koje onda onemogućuje reformske poteze. Široki konsenzus oko odbijanja uvođenja sankcija Rusiji i priznavanja Kosova je odlična ilustracija minulog rada režima. Cilj je izbeći rizike i održati se na vlasti stvarajući utisak da nama alternative. Praksa je to taktiziranja koje za efekat ima sve uži strateški manevarski prostor.

Proizvođenje neprijatelja i satanizovanje protivnika ili konkurenata je takođe oprobana formula. Na repertoaru korišćenih sredstava kontrola nad svim resursima moći je polazna pretpostavka. Posebno važna u borbi za duše je ona nad elektronskim medijima sa nacionalnom frekvencijom, tabloidima i uz angažovanje armije botova.

Ne manje važna je i ona nad mogućnosti usmerenih povremenih davanja pojedinim socijalnim grupama umesto promene poreske i socijalne politike. Konačni efekat je zarobljavanje države i suspendovanje tek začete demokratije, kao i socijalne pravde, uključujući i onu klimatsku. U toj igri niko nije nevin – ni domaće političke elite, ni stranci, ni građanke i građani Srbije.

Vlast, pre svih predsednik Vučić, već opsesivno igra igru populističke proizvodnje pseudodogađaja, iracionalnog naizmeničnog zapadanja u stanja euforičnog optimizma i pesimizma, haosa iz koga nas može izvući samo vođa. Koji se žrtvuje za nas, ali nas ništa ne pita.

DOMANOVIĆEVI LIKOVI: U rastućim strahovima živimo likove iz Domanovićevih satira. I to u klimi gotovo neizdržive dinamika (prividnih) zaokreta na političkoj vrtešci vlasti.

Izbori su na godinu-dve, vlade, koje se sve duže formiraju a kraće traju, menjaju se kako se ništa ne bi promenilo. Novi državnotvorni pokret, gotovo permanentni izbori i pretnja ostavkom su najnoviji primeri obesmišljavanja i odugovlačenja.

Državotvorni pokret je replika na Putina i Orbana. Baza mu je dvotrećinska podrška koja bazira na strateškoj saradnji SNS sa SPSom otvorena za širenje prema preletačima iz opozicije i ključnim vezama sa SPC – institucijom od nespornog uticaja i autoriteta.

Politička taktika je zauzimanje centralnog prostora uz guranje na marginu uzajamno podeljene suverenističke i proevropske opozicije i njihovu povremenu satanizaciju. Proevropska, razdeljena opozicija, stara i nova ima dva svoja ključna strukturalna problema.

Prvi su negativni efekti privatizacije, rasta nejednakosti, neadekvatno reagovanje na krizu iz 2008. godine. SNS i dolazi na vlast u ime gubitnika tranzicije i obećavajući borbu protiv korupcije i preispitivanje privatizacija. Istovremeno, formalnim, za zauzimanje pozicije vlasti neophodnim prelaskom na EU stranu izbija se argument o nepostojanju alternative žutima.

Drugi problem za proevropsku opoziciju je i neuverljiv demokratski kredibilitet Evropske unije koja jasno pokazuje da su joj pre svega potrebni lojalni saveznici u borbi za geostrateški uticaj, pri čemu su evropski standardi u drugom planu.

Stalna potraga u regionu za dovoljno moćnim i pouzdanim poslušnicima je rečiti dokaz. Istovremeno, širi se zamor od proširenja i stvara klima u kojoj mi kao sve radimo da ispunimo kriterije a oni su kao zainteresovani da nas prime. Evropska politička zajednica, bez Rusije i Belorusije, je primer dominacije usaglašavanja spoljne i bezbedonosne politike.

SRPSKI SVET: Desna opozicija rekombinuje evroskepticizam, čak evrofobiju sa kulturnim konzervativizmom – povratkom na hrišćanske, porodične vrednosti, ekonomskim protekcionizmom i kritikom nedemokratske, ali i nacionalno prevarne i nepozudane Vučićeve vlasti.

Oživljeni model srpskog sveta je, sem kao legitimna briga za prava sunarodnika u susednim, suverenim državama, plod fikcija i frustracija i njegovih zagovornika i njegovih kritičara. Srpska pravoslavna crkva se vidi kao garant zbog uloge čuvara kosovske tradicije, velikih otaca Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića i njihovih naslednika, ali i razočaranosti zapadnom demokratijom – njenom izgubljenom porodičnom i hrišćanskom prirodom.

Od opozicije obećani povratak u demokratsku normalnost, bez uverljivog i građanima vidljivog ekonomskog i socijalnog modela koji je i uspešniji i socijalno pravičniji, nedovoljan je integracijski lepak. Biračko telo Srbije je najpre sklono demokraturi i uverenja da se „demokratija ne maže na hleb“.

Jasna, demokratska i proevropska pozicija, sem u kratkoj, romantičnoj idili građana, vlasti i demokratskog Zapada iz 2000. nikada nije imala većinu. Građanke i građani su demobilisani, skloni mitovima, lišeni poverenja i političkih veština i znanja. Na drugoj strani, skloni su traganju za vođom koji, u sistemu uzajamnog populističkog varanja, služi i kao izgovor da se nikada ne postigne političko punoletstvo.

U hibridnim režimima promene su moguće jedino strategijom koja kombinuje rizični hod kroz zarobljene institucije sa dobro osmišljenim protestima koji onda šire institucionalni okvir.

Slede jesen i zima kada će se videti koliko prenašminkano lice ekonomije i (ponovo) obećanog antikoruptivnog i antikriminalnog zaokreta korespondiraju sa stvarnošću.

Autor je sociolog, profesor Fakulteta političkih nauka