Na putu za Tretjakovsku galeriju zaustavio sam se u ulici Boljšaja Ordinka.
Ispred ograde crkve Svetitelja Nikolaja Mirlikijskog na Pižima, zaustavila se starija žena sa maramom.
Pred mozaičnom freskom sveca na stubu ograde prekrstila se tri puta, svaki put uz dubok naklon.
Ona, koja je čitav svoj život provela u komunizmu, pokazala je vitalnost i snagu vere. Crkva Svetog Nikole je iz sedamnaestog veka, sa jednim zlatnim i četiri srebrna lukovičasta kubeta, simbolima Hrista i jevanđelista.
Krov, na dekorativnom simsu, izveden je u tri reda polukružnih niša – kokošnika (po ruskoj tradicionalnoj ženskoj kapi).
Zvonara crkve je jedna od najlepših u Moskvi. U ovom delu prestonice, Zamoskvorečju, poznate su crkve Vaskrsenja Hristovog na Kadašima, primer ruskog baroka, i neoklasična crkva Ikone Božje Matere – utehe svih žalosnih.
Zamoskvorečje je bilo na obodu grada, odakle su pretili Tatari.
Na tom pravcu sagrađen je niz manastira, koji su bili centar duhovnosti, ali i odbrane od mogućeg napada. Raspoređeni su u obliku polumeseca, od Spaso-Andronikovog (Rubljov je u njemu bio monah), preko Novospaskog, Simonovog, Danilovog (danas sedište patrijaršije) i Donskog do Novodevičjeg.
Manastiri su bili moćni kompleksi, ograđeni debelim zidovima sa visokim kulama.
Bili su i bogati, posebno Novodevičji, koga su darivali ruski carevi i u osamnaestom veku je imao jedanaest hiljada zavisnih seljaka.
Na suprotnoj obali reke Moskve blistaju zlatne kupole hrama Hrista Spasitelja, podsetnik da je nekada prestonica bila „grad zlatnih kupola“.
Kada sam sedamdesetih prvi put posetio Moskvu, hrama nije bilo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
