Afrika (1): Prizori iz čudesne divljine 1Foto: Wikipedia.org

Keniju zovu – „afrička Švajcarska“ – pošto leži na visini od 2.000 metara.

U mesecu februaru kada je kod nas sneg zelena trava koju nazivaju – savana bila je zelena.

Neobično i lepo drvo akacije koje prvi put vidim – ima zaravnjenu pljosnatu krošnju sa sitnim lišćem i mnoštvom ptica, njegovo tanko i nisko stablo izbušeno je rupama u kojima žive razni insekti ono razbija monotoniju niske trave. Ogromni baobab navodi na pomisao da je priroda slučajno pogrešila i okrenula ga natraške; korenje na gore, a krošnju zatrpala pod zemlju.

O tom neobičnom drvetu ćemo čuti kasnije kad budemo bliže planini Kilimandžaro, cilj našeg današnjeg putovanja.

Visoravan kroz koju putujemo zove se Amboseli, „prošarana“ je crvenkastom afričkom zemljom i niskom travom – hranom za mnoge od životinja na ovom prostoru.

Jedina planina u ovim prostorima se zove Kilimandžaro – njeno podnožje je naš cilj.

Putovanje će trajati ceo dan, vreme dolaska se ne može tačno odrediti – jer onog momenta kad smo napustili Najrobi, ništa se ne može predvideti, kako kaže naš Kristofer koji je ujedno i vozač i vodič. Prvo nam je objasnio da džip kojim se vozimo ima blindirana vrata, tako da u slučaju prevrtanja niko ne može ispasti. Pokazao je da se platneni krov vozila može podići kad bude bilo potrebno tako da možemo stojeći posmatrati nešto što je posebno interesantno. Šta je to, i kad će biti ne može se znati, jer ovo je Afrika, ovo je savana, mesto boravka životinja kroz čiju teritoriju se upravo vozimo.

Sedim napred i posmatram crvenu afričku zemlju, najmanje impala-antilope sa pufnastim repom uplašeno beže i nestaju u oblaku ružičaste prašine koje vetar raznosi. Krov vozila je izdignut: vidim crno-bele žirafe u čudnoj pozi, jedino ako rašire prednje noge, mogu da pasu travu. Zastajemo kod mladog drveta akacije – glava žirafe je blizu moje. Ima krupne oči, male uši i dva meka roščića, pružam ruku da je pomilujem, ona ne misli isto pošto ode na drugu stranu…

Krdo afričkih bivola je podalje od nas. Mnogo veći od našeg vola imaju zastrašujuće rogove; kažu da sa njima poduhvate lava i bace ga ili probodu. Lav njih napada samo sa boka ili od pozadi, a često i kad su u vodi, jer su manje pokretni. Afrički bivoli su agresivni i treba ih u širokom luku zaobilaziti, naglašava Kristofer; na tamnom licu mu osmeh pun bleštavo belih zuba. Posle izvesnog vremena džip usporava. Prolazimo pored dva geparda. Hm, najbrže od svih divljih životinja, baš kao dve velike mačke opružene na suvom stablu spavaju posle dobrog ‘ručka’ koji su ulovile i pojele. Dve hijene podvijenih repova čekaju da oglođu kosti.

Putujemo dalje. Nigde puta ni putokaza, samo crvena zemlja i poneki životinjski kostur.

Podne. Toplo je. Nigde ni vlati trave samo crvena zemlja, prašina, drvo i poneki žbun.

„Kristofere, pa gde su te životinje?“

„Ooo, pa one su svuda oko nas!. U prašini, na drvetu, u travi su svuda okolo“, kaže Kristofer i nastavlja: „U travi, na grani, u zemlji i morate znati da – nas budno posmatraju. Neke su uplašene, neke dremaju, a neke mogu svakog momenta da se pojave. Ovo je Afrika!“

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.