Foto: Ljuba Đorđević

To je grad lepršavih valcera, stvaralaštva Mocarta, Betovena, Hajdna, Štrausa… koji odiše „šmekom“ dobre stare srednje Evrope… On pleni raskošom, ne ostavlja posetiocu nijedan neispunjen trenutak…

Ovde bih mogao da živim, pomislim svaki put prilikom dolasku u Beč. Beč me je osvojio svojom elegancijom i otmenošću, lepim ulicama, parkovima, istorijskim zdanjima i zamkovima, fasadama okrečenim veselim bojama, poput kolača iz njihovih nadaleko čuvenih poslastičarnica… Mocart kuglama, saher tortom… otmenim restoranima, kafićima… finom gospodom na ulicama, prijatnim mestima za odmor i uživanje.

Sve mi tamo deluje kao „deja vu“… nekako slično, poznato… Možda će nekome delovati čudno, ali pronalazim sličnosti sa Beogradom. To je jedan od retkih gradova koji nije izgubio „dušu“. Ne znam. Možda preterujem… Ili me utisak vara… Opet, za nostalgičere, dovoljno je blizu srpske prestonice – sat leta i tu ste… U jedno sam potpuno siguran – u Beču se uvek osećam kao kod kuće.

Neko će možda zlurado primetiti da je Beč metropola koja profitira uglavnom od austrougarske nostalgije… Međutim, kada se pogleda „malo dublje“ i skine veo istorije, videće se savremen i moderan grad sa inovativnom kulturnom, umetničkom, dizajnerskom scenom i „gomilom“ lokala, kafića i restorana za sladokusce, koji jedini na svetu poseduje sopstvenu proizvodnju vina, koja dolaze sa obližnjih vinograda sa periferije grada!

U to sam se uverio kada sam jedno prijatno popodne skoknuo do zamka Klosterneuburg, koji se nalazi na 16 kilometara od Beča. Sagradio ga je Leopold Treći 1133. godine. U njemu je sada samostan sa 46 sveštenika. Okružen je prelepim vinogradom. Tu se spravljaju odlična vina od grožđa koje dolazi sa vinograda koja pripadaju samostanu. Zamislite samo, vinograd na obodu Beča.

U nekom turističkom bedekeru sam pročitao da je Beč podeljen na 26 „bicirka“ odnosno, kvartova i da je u 19. kvartu je nekada živeo Betoven, a da je u 13. kvartu u Ulici Milchgasse 1, stanovao Mocart. Na toj adresi imao je dva stana. Tabla ispred ulaza zgrade posetioce obaveštava da je tu živeo znameniti muzički stvaralac. Inače, kako mi rekoše, Mocart nije bio baš tako siromašan kako se obično misli. Naprotiv, kažu da je bio dobrostojećeg staleža i da je čak umeo da uživa u životu i životnim radostima.