Diana Budisavljević - rame uz rame sa Šindlerom 1Diana Budisavljević Foto: Wikipedia

Rođena 15. januara 1891. godine u Inzbruku, Diana Budisavljević bila je humanitarka austrijskog porekla koja je tokom Drugog svetskog rata spasila 15.336 dece iz logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Za ime Diane Budisavljević javnost sa ovih prostora saznala je relativno skoro. „Dnevnik Diane Budisavljević”, napisan na nemačkom jeziku, štampan je samo u 700 primeraka.

Tek 2003. godine pojavljuje se prevod koji je izdat u Hrvatskoj, a koji je pripremila Silvija Sabo, unuka Diane Budisavljević. U okviru knjige nalazi se 388 prevedenih zapisa sa nemačkog jezika.

Kratke, ali veoma sadržajne zabeleške u dnevniku dale su sliku jednog vremena, pri čemu se jasno vidi uloga pojedinaca – od pripadnika hrvatskog državnog vrha, predstavnika nemačkih vojnih i civilnih ustanova, rimokatoličke hijerarhije, Hrvatskog i Međunarodnog Crvenog krsta, hrvatskih ministarstava, zdravstvenih i humanitarnih ustanova, srpskih „predstavnika”, kao i „malih”, humanih ljudi spremnih da pomognu.

Prevodom dnevnika započelo je značajnije istoriografsko interesovanje za njen doprinos.

Iako su spašena deca bila većinski srpskog porekla i sa Korduna i Kozare, među iscrpnim dokumentima koji su godinama kasnije ugledali svetlost dana nalaze se dokazi o njenom opštem čovekoljublju, te činjenici da je pomogla i pripadnicima drugih vera i nacionalnosti.

Akcija koju je Diana sprovela smatra se za jednu od najtežih i po broju spašenih najobimnijih humanitarnih akcija vezanih za koncentracione logore u Drugom svetskom ratu, pa ne čudi što je sve češče pominju rame uz rame sa Oskarom Šindlerom.

Iscrpljeno torturom, glađu i bolešću, tokom spasavanja ili odmah po napuštanju logora, umrlo je 3.254 dece, dok je više od 12.000 izbavljene dece preživelo rat i dočekalo starost.

Njen položaj bio je koliko povoljan, toliko i nezavidan. Poreklom iz Austrije, udala se za hirurga Julija Budisavljevića, šefa klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Kako izvori navode, bio je jedan od malobrojnih Srba koji je bio pošteđen za vreme NDH.

Za njena dela, danas, zna se zahvaljujući detaljnoj kartoteci koju je vodila sa nadom da će izbavljenu decu uspeti da vrati biološkim porodicama.

Prema podacima iz njenog dnevnika, rad na spašavanju je počela u drugoj polovini oktobra 1941. godine prema uzoru na akciju koju su organizovali Jevreji u Zagrebu.

Decu koju je uspela da spasi, smeštala je na različite načine – deo je bio po raznim hrvatskim porodicama, po objektima katoličke crkve, a deo po objektima koji su bili za nijansu bolji od samih logora.

Budući da vlasti NDH nisu bile oduševljene ovakvim razvojem događaja, hranu i ostale potrepštine Diana je obezbeđivala privatnim, dobrovoljnim prilozima građana.

Prema izvorima koji su sačuvali od zaborava ljudska nedela, Pavelić je omogućio udomljavanje dece koja su izvučena iz logora, ali samo pod uslovom da budu vaspitavana u hrvatskom duhu.

Zbog toga, bilo je dece i koja nikada nisu saznala pravu istinu o svom poreklu, korenima i identitetu.

Rizici sa kojima se Diana svakodnevno suočavala nisu bili samo ljudske prirode. Budući da je često odlazila u logore, gde su usled nehigijenskih i neljudskih uslova harale različite bolesti, ni Diana nije bila izuzetak.

Preležala je tifus, a ni njeno mentalno zdravlje nije bilo pošteđeno, budući da je doživela tri nervna sloma tokom ovog perioda.

Podrška ljudi u njenim naporima nije bila velika, a svako ko se ipak usudio da učestvuje u Dianinoj akciji rizikovao je sopstveni život.

„Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora”, napisala je Diana u njenjom dnevniku.

Ipak, među ljudima koji su se odlučivali da pruže podršku Diani i pomognu joj u ostvarivanju njenih napora, nalazile su se brojne arhitekte, sestre Crvenog krsta, ali i ljudi iz Ministarstva socijalnog staranja NDH.

Tokom maja 1945. godine kompletna kartoteka i albumi sa fotografijama dece zaplenjeni su od strane dva agenta OZNE. Ubrzo se saznalo da je to učinjeno po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske.

„Ne, dobrovoljno je neću predati, jedino ako ima nalog. Pokazuje mi dopis Ministarstva potpisan od Tatjane Marinić, načelnice. Kažem da ću mu onda kartoteku predati. Neka mu dam što hoću i za to će mi dati potvrdu. Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvređena. Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i beležnicu s popisom posebnih oznaka na deci”, napisala je Diana 28. maja 1945. godine.

Identifikacija još uvek nije bila završena.

„Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže”, istakla je tom prilikom Diana, a njenu ponudu da pomogne u nastavku identifikacije dece Ministarstvo je odbilo.

Nakon rata se povukla. Živela je u Inzbruku, a o svom radu nije govorila. Do smrti se nije oporavila od posledica obilaska logora.

Napisala je 10. jula 1942, godine: „Stara Gradiška: Neka deca su već pre bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol.”

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.