Poslednjih godina veoma su popularni i aparati koji ne zatvaraju ušni kanal. To su mali zaušni aparati, a nose se iza uva. Veoma su lagani i zbog malih dimenzija neprimetni. Oko zvučnika je postavljena rupičasta gumica što njemu omogućava da ne landara u ušnom kanalu. Međutim služi i za nesmetan prolaz vazduha te pacijent nema osećaj zapušenosti u uvu.
Klasični zaušni slušni aparati dopremaju zvuk do uva preko silikonske cevčice i olive. Čepić(oliva) napravljen je od silikona po prethodno uzetom otisku ušnog kanala pacijenta. Sa nošenjem slušnog aparata treba početi što pre. Uvo koje dugo godina ne čuje samim tim i ne šalje signale ka mozgu. Tako da se ti auditivni nervni putevi „ulenje“ odnosno atrofiraju. Kada se naknadno postavi aparat koji nadomesti davno izgubljeni sluh, mozak slabije obrađuje te signale. A često ih ni ne prepoznaje. Dramatičan primer je kada pacijent ne raspoznaje zveckanje viljuške od zvonjave telefona. A to se dešava, jer te zvuke nije čuo godinama. U ovim situacijama po stavljanju aparata osoba sa oštećenjem sluha iznova počinje da prepoznaje glasove iz okoline. A kako su to uglavnom stariji ljudi, učenje u tim godinama sporo ide. Međutim, kod njih često postoji i odbojnost ka nošenju slušnog aparata.
Pacijenti uglavnom imaju dilemu da li je bolje nositi jedan ili dva aparata. Medicinski gledano, slušanje na oba uva omogućava da odredimo odakle dolazi zvuk. Tada imamo kompletnu stereo sliku. Slično kao što sa oba oka možemo da odredimo treću dimenziju u vidnom polju, tako i sa dva uva imamo jasniju zvučnu sliku. Sem što omogućava određivanje izvora zvuka, pomaže i u bučnim situacijama da se lakše izdvoji i razume govor od buke. Međutim, često pacijenti nisu u mogućnosti sebi da priušte dva aparata jer je to duplo skuplja opcija ili su pak pogrešno savetovani da im je dovoljan samo jedan aparat.
Moderniji aparati imaju mogućnost međusobne komunikacije. Tako što aparat u levom i u desnom uvu ne rade nezavisno jedan od drugog, već međusobno komuniciraju i usklađuju obradu zvučnog signala. A potom svaki preda određenu zvučnu informaciju svome uvu. Osim izbora odgovarajućeg i dobrog slušnog aparata, podjednako je važno njegovo dobro podešavanje. Pomoću kompjutera i prikladnog softvera proizvođača u aparat se ubacuju i informacije o audiogramu – prethodno izmerenom sluhu pacijenta. Potom se osobi sa oštećenim sluhom stavlja aparat na uvo i prelazi na podešavanje. Ono što skoro svakom od njih čudno zvuči jeste sopstveni glas. Pacijent ga već dugo godina ne čuje dobro. Kada to ispravimo postavljanjem slušnog aparata njima taj glas zvuči drugačije, što im je i veoma neobično. Potom mnogi zvuci iz okoline mogu zvučati iritantno, naročito visoki, jer je u tom području obično najduže i najviše oštećen sluh. Po nekad ljudski glasovi mogu zvučati mehanički i robotski. Takođe može biti prisutno i očekivanje tj. eho. Finim podešavanjem slušnog aparata svi ovi negativni fenomeni se mogu otkloniti. Naravno bitna je saradnja i motivisanost pacijenta. On mora da zna da je potreban period adaptacije. Vreme koje je potrebno da se navikne na zvuke koje nije čuo dugo godina. To obično traje mesec do dva. Po nekad je u tom periodu potrebno nekoliko kontrola radi podešavanja aparata. Ali i u prvih godinu dana takođe je potrebno nekoliko kontrola kako bi smo postepeno izvršili pojačavanje aparata. Ukoliko pri inicijalnoj probi aparata ne postoji poboljšanje razumljivosti govora. Daljim štelovanjem to ne možemo poboljšati niti popraviti. Pacijenti koji imaju razumljivost govora ispod 50 odsto ne mogu profitirati( baš se tako kaže – profitirati) od slušnog aparata.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
