Indija (4): Svi isprepleteni putevi 1

Putevi su tu samo da nas to podsete. Oni su vatra u kojoj sve gori da bi se neprestano menjalo i preobražavalo: putevi napred i nazad, putevi gore i dole, putevi kružni i pravi, svi isprepleteni putevi. Seobe tela i duša koji ne poznaju početak niti će ikad saznati kraj. Putevi na kojima ćemo s nevericom otkrivati vlastite tragove. Da li je moguće da sam već ovde bio? Koliko puta sam ovde bio? Gde idem, kuda putujem, da li je negde skriven putokaz?

Zbog ovakvih misli vredi napustiti prosvećenu istoriju i otputovati u Indiju. Tamo one dolaze prirodno, kao da jednostavno negde čekaju danima, godinama ili milenijumima da bi vas zaskočile u trenutku, bez ustezanja, bez pregovora i bez udvaranja predrasudama. Ne možete ih se spasti kada ih sretnete na prometnom autoputu u podnožju Himalaja gde tutnje ogromni kamioni svi do jednog snolikom dekoracijom pretvoreni u hinduističke ili hrišćanske hramove, sa Kršnom ili Hristom čija slika ukrašava pročelje njihovih vetrobrana. Bože, ovo nije moguće, prva je misao, da je Bog toliko blizak. Nemoguće je da Bog vozi, tutnji autoputevima, nemoguće je da sve vreme dok okreću točak samsare svi ovi vozači u svakom trenu veruju. Ako je to moguće, onda ostali svet nije moguć; ako to postoji, onda mi ne postojimo. Zar nije bolje da prosvećeno verujemo da je to samo dekoracija, prazan ritual? Ali gde oni putuju ovako natovareni kamenjem, cementom, naftom, ciglama, povrćem, bilo čime drugim? Putuju li kao i mi opterećeni svojom istorijom i očekivanjem blagostanja na kraju puta? Zašto onda to ne čine razumno kao mi, već od nemani mehaničkog prevoza stvaraju hram, mesto pokloničkog hodočašća? Idu li da bi stigli ili veruju da su u svakom trenutku već stigli bez obzira gde se nalaze? Nema sumnje da za njih ishodište nije isto što i stizanje. To je nebitna pojedinost, kraj istorije, istorijski cilj, sasvim nevažan trenutak koji nastupa kao kraj pesme, kao postignut cilj, kao praznina, ništa više.

Bez obzira na ishod razmišljanja izvesno je da ovi drumski prevoznici dovoljno otkrivaju da je sâmo putovanje hram, da je to pribežište, da je razrešenje onoga što još nije bilo. Heraklitova reka u kojoj se ne može dva puta okupati je pravi hram, ono što je neponovljivo, blistajuća jedinstvenost koja se ne može kopirati.