U pitanju su dve, po temi i koncepciji, različite grupne izložbe u okviru istog muzeja – Mumok pod nazivom „Dvostruki život; vizuelni umetnici stvaraju muziku“ i „#55 slučajnih susreta“.

Uprkos tome što joj je na 53. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji dodeljen Zlatni lav za životno delo, Joko Ono je i dalje poznatija široj javnosti kao udovica DŽona Lenona i „krivac za raspad Bitlsa“, a ne zbog doprinosa savremenoj umetnosti ili zbog svojih aktivnosti u feminističkom pokretu i pokretu za mir. Uostalom, i sam ju je Lenon, davno nazvao „najpoznatijom nepoznatom umetnicom na svetu“ budući da je, zbog planetarne popularnosti, verovatno, najpoznatijeg benda na svetu, živela u njegovoj senci.

Joko Ono je, zapravo, svojim avangardnim delovanjem značajno uticala na današnje razumevanje umetnosti i jedna je od malobrojnih žena koje su se šezdesetih godina prošlog veka bavile performansom i konceptualnom umetnošću. Kao jedna od umetnika fluskusa, koji su u oblasti muzike, vizuelne umetnosti, performansa i poezije polazili od iskustva Marsela Dišana i dadaizma, učestvovala je na različitim umetničkim događanjima, hepeninzima i performansima, dovodeći u pitanje sadržinu i definiciju tradicionalno shvaćenog pojma umetnosti.

Snimak jednog od njenih najznačajnijih radova po imenu „Glasovni komad za sopran“ izveden u njujorškom Muzeju moderne umjetnosti (MoMA), može se do 11. novembra pogledati u bečkom Mumoku u okviru izložbe na kojoj su zastupljeni vizuelni umetnici koji su pisali ili izvodili muziku, ili koji su bili članovi nekih bendova (poput Joko Ono, Hermana Niča ili Papiloti Rist).

U skladu sa umetničkom strategijom fluksusa, interaktivni rad Joko Ono, inspirisan delimično idejama DŽona Kejdža, potiče iz 1961, a sadrži i „Instrukcije“ u kojima je naznačeno da posetioci treba da „uzmu mikrofon“ i „Vrište – protiv vetara, na zid, na nebo“.

Drugi rad Joko Ono, koji će, do početka februara 2019. biti izložen u Mumoku, a koji se i inače nalazi u kolekciji tog muzeja, jeste „Šah sa belim figurama“ (1966). U pitanju je instalacija za koju je Ono polazište pronašla u drevnoj igri, razmišljajući o binarnoj opoziciji pobede i poraza. Šahovskim setom sa figurama u isključivo beloj boji, pokušala je da ukaže na apsurd kompeticije i razmišljanja u kategorijama pobednika i gubitnika.

Zanimljivo je da je Joko Ono upoznala Lenona upravo na izložbi na kojoj je prvi put izložila ovo delo. Bilo je to 1966, u Londonu kad su Bitlsi bili na vrhuncu slave.

Rad umetnice koju i dalje apostrofiraju kao „suprugu DŽona Lenona“ od 15. septembra moći će da vidi i beogradska publika, budući da će na 57. Oktobarskom salonu, u selekciji Gunara i Danijel Kvaran biti predstavljen njen projekat „Buđenje“ u vezi sa kojim je uputila poziv ženama žrtvama rodnog nasilja u Srbiji da joj se pridruže i da posvedoče o zlu koje im je naneto.