Madrid: Oproštaj od Kalderona

Još dve prvenstvene i nema više. Imao sam puno sreće i ne znam ni sam kako da objasnim to što sam uspeo da dođem do ulaznice za utakmicu 34. kola španske La Lige između Atletika i Viljareala. Utakmica je organizovana u suludom večernjem terminu (21:30), zbog koga su navijači više španskih klubova pre nekoliko sezona, koordinisano na stadione došli u pidžamama. Ovoga puta su u fokusu bile pozitivne emocije i opraštanje od mesta na kome je Atleti osvojio polovinu svojih trofeja. Na terenu, objektivno, nije viđeno ništa spektakularno.

Atleti je bio dosta bolji, ali nekonkretan u šesnaestercu gostiju. Kako u fudbalu obično biva, Viljareal je u finišu utakmice, iz jedine velike šanse za gol, došao do pobede i najverovatnije mesta koje garantuje učešće u evropskim takmičenjima. Za obe ekipe su nastupali bivši igrači Partizana – nekadašnji kapiten Antonio Rukavina i štoper Stefan Savić. Vratimo se Kalderonu. Monumentalan i stamen, velikih kapija i stepeništa, pun simetrije i oštrih linija, sa tri strme, nepokrivene tribine, na obali reke Manzanares. Izgradnja Kalderona je završena te fudbalski važne 1966. godine, kada je moj otac na JNA gledao Loua, Stajlsa, Čarltona i mlađanog DŽordža Besta, a Bobi Mur na ramenima saigrača podigao jedinu titulu prvaka sveta za Englesku. Kalderon je neoklasika koja više nije u modi. Stvoren da zastraši i proguta protivnika, pre nego da pruži komfor. Stvoren za fudbal, a ne multifunkcionalni provod i porodični ugođaj.

Potonje rekonstrukcije su dodale sedišta i još nekakve korporativne trice za povlašćenu publiku na zapadnoj strani, ali Kalderon je ostao arhitektonski dinosaurus među stadionima četvrte i pete generacije. Dugo je odolevao. Nisam čuo za drugi primer profesionalnog fudbalskog igrališta ispod koga je izgrađen deo autoputa. Plac na kome se nalazi Kalderon se uveliko sprema za čišćenje, a navijači Atletika parolama, koje ističu na svakih 10 minuta, evociraju uspomene na najlepše trenutke iz 50 godina zajedničke istorije. U potpunosti razumem zašto im je to kabasto, svedeno betonsko zdanje važnije od grejača terena, dodatnih parking mesta ili tečnog sapuna u toaletima. Dom fudbalera Atletika od sledeće fudbalske sezone postaje rekonstruisani Gradski, odnosno Olimpijski stadion, poznatiji pod imenom Peineta (Češalj). Nisam uspeo da saznam šta će se desiti sa bistom Milinka Pantića, koja je jedno od podsećanja na poslednju Duplu krunu i generaciju Atletika koja je iza sebe ostavila Real i Barsu. Takve „male stvari“ fudbalu (još uvek) pomažu da opstane i pobedi konfekciju.