Moram da priznam da sam spreman da se saglasim sa njom. „Bilbao na vodi“ je tako dobro uređeno i urađeno da ovo priobalje u Malmeu koje je pre 30 godina bilo močvarno i ružno, sad predstavlja omiljenu destinaciju ne samo gostiju već i starosedelaca.
Petkom, vikendom i praznicima idealno za dnevnu šetnju, kao i kupanje u letnjim mesecima. A kad padne veče, sunce polako i dugo zalazi nagoveštavajući dobar večernji provod ne samo u restoranima na obali već i u gradskim pivnicama. Nije tako bučno i ne toči se potocima kao u pribaltičkim gradovima ali se ipak može opustiti… Samo to ovde mnogo košta.
Nezaposlenost je u zoni od ranije nezamislivih 20 pa i više procenata. Perspektiva mladih nije tako svetla kao ranijih godina, naši gastarbajteri kojih su puni svakodnevni letovi Wizzaira, na nekoliko destinacija u bivšoj nam domovini, oni koji su uspeli da dobiju penzije vraćaju se u rodna mesta ili gde već vodeći sa sobom neko od unuka, da pokušaju da ih nauče dedovskom jeziku pošto prezaposlene majke nisu to uspele da urade sa svojim maternjim… Zašto se jezik zove maternji, a ne ocovski recimo?
Ovu kratku opservaciju svakodnevice u Malmeu (ostalo možete sve lako da nađete na internetu) bih završio dijalogom sa sinom koji pokreće svoj privatni biznis jer su firme u kojima je radio jurile za profitom, ne obraćajući pažnju na način izrade i izbor materijala, a on se pročuo temeljnim, pouzdanim rokovima i kvalitetnom izradom.
– Šta da radim, stari, od tri posla koja mi se nude, dva traže da plate na ruke…
– Ne valja… Kažem, materijal obavezno preko firme, ne možeš da ga pravdaš, izradu i montažu kako proceniš, koje fiksne troškove pokrivaš, radionicu, energente, transport, manipulativne, a svoj rad i profit možeš da se dogovaraš, ali pazi, konkurencija može da ti smesti…
– To sam i ja mislio i rešio da ne uzimam te poslove. Samo legalno i sve preko računa. Mislim se, ova zemlja me je primila raširenih ruku, deca su u obdaništu i školi besplatno, imaju besplatnu zdravstvenu zaštitu do 18 godina. Ova zemlja mi je omogućila da studiram u Bostonu, još mama i ja vraćamo taj kredit, ovaj fakultet za obradu drveta takođe, kredit bez problema, pa zar ja takvu državu koja mi sada pomaže da krenem svoj biznis i da me prati u tome treba da obmanjujem i izneverim?
Naravno da sam se, ponosan, saglasio. Neće mu biti jednostavno, ali i njegov put i nije lak, nego pravilan.
S druge strane, pre 30 godina, da ti neko nudi da radiš za keš je bilo nezamislivo. I veoma kažnjivo, kao i danas, uostalom.
Šta je sve nezamislivo, mislim se dok putujem autobusom sa internetom i predivnim pejsažima južnog Skonea koji promiču, krećući se na aerodrom…
Na avion, pa kući. Vraćam se. Welcome to reality!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
