Šta nas je naučio Milgramov eksperiment: Zašto ljudi slušaju autoritet čak i kada je to pogrešno?

Milgramov eksperiment je psihološki eksperiment održan početkom šezdesetih godina prošlog veka na Jejlu, u senci tek završenih suđenja nacistima u Nirnbergu, ovaj eksperiment otvorio je prostor za neprijatno, ali nužno razumevanje — da je granica između običnog čoveka i saučesnika u zlu tanja nego što želimo da verujemo.

Stenli Milgram, američki socijalni psiholog, postavio je jednostavno, ali potresno pitanje: do koje mere su ljudi spremni da se pokore autoritetu, čak i kada ta poslušnost nanosi štetu drugom čoveku?

U eksperimentu su učestvovali naizgled obični građani, koji su verovali da učestvuju u naučnom istraživanju o učenju i pamćenju. Podeljeni su u uloge „učitelja“ i „učenika“ — s tim da su svi pravi ispitanici uvek igrali ulogu učitelja, dok je učenik bio glumac koji je imao zadatak da simulira bol i patnju.

Zadatak ispitanika bio je da postavljaju pitanja učeniku, a svaki put kada bi on dao pogrešan odgovor, trebalo je da ga kazne električnim šokom. Aparat je imao skalu od 15 do 450 volti. U stvarnosti, šokova nije bilo — ali učesnici to nisu znali. Umesto toga, čuli bi učenikove krike, molbe da se prekine, pa čak i potpuno ćutanje, sugerišući da je izgubio svest ili preminuo.

Uprkos tome, kada bi pokazali sumnju ili pokušali da prekinu, u prostoriji bi se oglasio istraživač, hladnokrvnim tonom u belom mantilu, govoreći: „Eksperiment zahteva da nastavite.“ I većina je — nastavila. Tačnije, čak 65% ispitanika je stiglo do maksimalnog nivoa od 450 volti, verujući da ozbiljno povređuju drugu osobu, a sve u ime poslušnosti naučnom autoritetu.

Ono što je Milgram otkrio bio je psihološki mehanizam koji deluje zastrašujuće poznato: kada verujemo da je odgovornost na nekom drugom — autoritetu, sistemu, naredbi — spremni smo da učinimo ono što u svakodnevnim okolnostima nikada ne bismo. Na taj način, moralna dilema se premešta iz ličnog okvira u spoljni. Ljudi prestaju da se ponašaju kao pojedinci sa sopstvenim uverenjima i pretvaraju se u izvršitelje.

Milgramov eksperiment izazvao je burne reakcije i etičke debate. Neki su tvrdili da su učesnici bili previše uznemireni, da je eksperiment prelazio granicu dozvoljenog. I bili su u pravu — nakon Milgrama, pravila u psihološkim istraživanjima su znatno pooštrena. Ali ostaje činjenica da su zaključci ovog istraživanja i danas jednako relevantni, posebno u svetu u kojem autoriteti — politički, verski, korporativni — i dalje često zahtevaju slepu lojalnost.

Iako je Milgramov eksperiment više od 60 godina star, njegova poruka je neprolazna: poslušnost može biti opasna kada se odvaja od savesti. A što više poznajemo mehanizme koji nas vode ka poslušnosti, to imamo veću šansu da ih prepoznamo i da im, kada je to potrebno, stanemo na put.

Jer ponekad je najhrabriji čin — reći „ne“. Čak i kada to znači suprotstaviti se autoritetu.