Kako je izgledalo obrazovanje žena u Srbiji pre jednog veka?

Kako je autor teksta tada u  Vremenu napisao, razvijanje ženskih obrazovnih ustanova od poslednjih decenija 19. veka pa sve do početka 20ih godina prošlog veka uglavnom se fokusiralo na takozvano „domaćinsko“ vaspitanje koje se tada smatralo veoma važnim za jednu ženu.

Devojke iz kuća „viših činovnika“, i neke iz imućnijih trgovačkih kuća mogle su da se obrazuju u Višoj ženskoj Školi ili su odlazile u strane vaspitne zavode, takozvane „klostere“, uglavnom u Austriju.

Sudeći po pisanju Vremena tadašnje privatne škole i zavodi u Kraljevini SHS nisu mogli da se takmiče sa niskim cenama pansiona u austrijskim klosterima, pa je zato njihov razvoj bio jako usporen.

U prvim godinama dvadesetog veka devojkama iz tadašnje Kraljevine omogućeno je potpuno gimnazijsko obrazovanje.

Tada se kod velikog broja roditelja ustalilo mišljenje da i njihove ćerke poput muškaraca treba da imaju neku diplomu za slučaj da se ne udaju ili da se udaju loše pa moraju da se razvode. Dakle tada se na obrazovanje žena gledalo kao na nešto što treba da služi za crne dane u slučaju da žena ne nađe muškarca koji će da je izdržava.

Prema mišljenju autora ovog teksta objavljenog u Vremenu, ovo opšte gimnazijsko obrazovanje devojaka dovelo je do zanemarivanja domaćinskog obrazovanja za koje so već rekli da se tada smatralo za veoma bitno.

„Za domaće vaspitanje se uvek misli da s može lako dobiti. Dovoljno je obući kecelju i otići u kujnu a drugo će samo doći kada bude zatrebalo. Ali nije tako“, napisao je novinar Vremena.

Pošto se tadašnja država zabrinula da će devojke usled gimnazijskog obrazovanja postati nesposobne domaćice u programe škola je uvedena takozvana „pouka za domaćice“, ali ona je bila samo teorijska i u tekstu se ne navodi kako je ona tačno funkcionisala.

„Privatna inicijativa pokušala je, kao i uvek, ono što nije dala država“, pisalo je Vreme.

Godine 1894. društvo „Narodno zdravlje“ je uz pomoć „Ženskog društva“ počelo da radi na otvaranju škola za seoske domaćice. Ovaj pokret je uzeo maha tek negde oko 1920. godine nakon što su ga podržale humanitarne institucije pa i sama država.

Ipak, kako kaže novinar Vremena, za „varoške domaćice“ u Beogradu nije postojala nijedna škola kuvanja dok su ih Zagreb i Ljubljana imali.

Prvi svetski rat je omeo jedan ozbiljniji pokušaj otvaranja jedne ovakve škole u Beogradu, a posle rata bilo je drugih briga za brinuti.

„Tek nedavno je održan skup gospođa i gospođica beogradskih koje se interesuju za odavno projektovano ‘Udruženje za obrazovanje domaćica’. Na skupu je sa odobravanjem primljen razlog za osnivanje ovog udruženja koje bi, osnovano privatnom inicijativom, izbeglo administrativnu ukočenost državnih gimnazija, i koje bi bilo čista školska ustanova za obrazovanje domaćica“, pisalo je tada Vreme.

Tada su usvojena i pravila udruženja i time je udruženje definitivno konstituisano.

Kako se navodi u tekstu, cilj ovog udruženja bilo je osnivanje raznih tečajeva i ustanova radi obrazovanja majki i domaćica.

Pored jednogodišnjeg tečaja za domaćice sa internatom i poluinternatom i škole kuvanja, „Udruženje za obrazovanje domaćica“ predviđalo je čitanje knjiga.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 100 godina, tačnije 1922. godine. Predmet analize je dnevni list Vreme, koji danas ne postoji. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u periodu između dva rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.