Na začelju Evrope

Rejčel Kej zamenik direktora Makabi instituta za istraživanje zdravstvenih usluga, poredeći srpski i izraelski zdravstveni sistem, ukazala je da su troškovi za zdravstvo u Srbiji viši, ako se izražavaju procentima BDP, ali posmatrano u dolarima, Izrael troši mnogo više novca po glavi stanovnika. Izraelski sistem zdravstva karakteriše kombinacija privatnog i državnog.

– Svi građani Izraela imaju zdravstveno osiguranje, plaća se zdravstveni porez, a definisan je minimum zdravstvenih usluga. Za zdravstvo se izdvaja 4,8 odsto poreza na prihode, a, ukoliko to nije dovoljno, dodaju se sredstva iz budžeta – rekla je gospođa Kej. Makabi Institut, koji ima 1,9 miliona klijenata, nudi osim osnovnog paketa usluga i dopunske usluge, a plaća 5.000 lekara po ugovoru i zavisno od učinka.

Potpuno drugačiji model zdravstvenog sistema od Izraela ima Finska, o čemu je na konferenciji govorio Kari Veijalainen, ambasador Finske u Srbiji. On je ukazao da Finska ima 5,4 miliona građana i BDP od 32.000 evra po stanovniku. Za zdravstvo se, prema podacima iz 2008, izdvaja 8,4 odsto. Iz budžeta se za socijalna pitanja izdvaja gotovo 30 odsto, odnosno 9.820 evra. Ambasador Veijalainen je istakao da „uvek može bolje“ i da je to izazov za sve zemlje, pa i Finsku. Kao glavne izazove, on je označio tehnološke promene, skok cena bolničkih usluga i lekova, veća očekivanja pacijenata i starenje stanovništva.

Da nije moguće jednostavno „kopirati“ zdravstveni sistem neke druge zemlje, ukazao je Vukašin Radulović, izvršni direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Prema njegovim rečima, ta javna organizacija za osiguranje, 69,5 odsto sredstava „ubira“ iz doprinosa zaposlenih. RZZO ima ugovore sa privatnim zdravstvenim ustanovama u oblasti vantelesne oplodnje, dijalize, barokomore, kardiohirurgije, a 120 lekara u privatnom sektoru ima ID broj i mogu da propisuju recepte svojim pacijentima. Radulović je dodao da ne postoje univerzalna rešenja.

Tatjana Radosavljević, direktorka Lekarske komore Srbije, ukazala je da su u dokumentu SZO dati predlozi za nove moguće izvore finansiranja zdravstvenih sistema – iz avio karata, transakcija u menjačnicama, poreza na duvan i mobilne telefone, zaslađena pića, hranu sa visokim procentom soli i aditiva, kao i alkohol. Kada je reč o uključivanju privatnog sektora u sistem osiguranja, direktorka LKS ukazala je da od 2000. godine nije definisan osnovni paket usluga u našoj zemlji. Ona smatra da je privatno-javno partnerstvo, o kome se često govori, samo „u pokušaju“, jer još nije precizirano ugovorima.

Ivana Petrović, zamenik direktora BelMedic, govoreći o privatnom zdravstvu u Srbiji, istakla je da ono upošljava manje od 10 odsto ukupnog broja lekara (29.530), a u Beogradu oko 12. odsto. U Srbiji ima 1.690 zdravstvenih ustanova u privatnom vlasništvu, od čega je u Beogradu 843. Da je u pitanju resurs na koga bi trebalo ozbiljnije računati, potvrđuje i podatak da je polovina aparata za magnetnu rezonancu u privatnom sektoru. S druge strane, pacijenti koji koriste usluge privatnika, plaćaju iz svog džepa. Privatne klinike sklapaju ugovore sa stranim osiguranjima, ali i pored nekih najava i dalje ne mogu da otvaraju bolovanja ili upućuju pacijente na specijalistički pregled ili u bolnicu.

– Novac ne prati pacijenta. Poslodavac plaća doprinose, a ako zaposleni ode u privatnu ustanovu sam plaća usluge – kaže Petrovićeva.

Dr Saša Jezdić, direktor ambulante za fizikalnu terapiju „Jezdić“, ukazao je da kao fizioterapeut nije mogao da zaposli lekara fizijatra, jer mu zakon to ne dozvoljava. „Sve što je moglo da se prenese iz SAD – znanje, odnos prema poslu i prema pacijentu, preneo sam u svoju ambulantu koju sam pre godinu i po dana otvorio u Beogradu“, kaže Jezdić.

Studija izvodljivosti

Tatjana Radosavljević, direktor Lekarske komore Srbije, istakla je da je u toku studija izvodljivosti o uvođenju privatnog sektora u sistem osiguranja i zaštite. Pritom, kaže, treba imati u vidu koliki je nivo investicija u zgrade, opremu, osoblje; da li postoji mogućnost da se ukine PDV na uvoz opreme za privatne zdravstvene kuće; da se privatni sektor uvede u sistem osiguranja; kao i da je zdravstveni turizam „živ novac“ koji stoji na raspolaganju.

Ona smatra da je privatno-javno partnerstvo, o kome se često govori, samo „u pokušaju“, jer još nije precizirano ugovorima.

Izraelski recept

Rejčel Kej, zamenik direktora Makabi instituta za istraživanje zdravstvenih usluga, kaže da u Izraelu funkcionišu četiri zdravstvena fonda, koji su međusobno konkurentni, a svaki državljanin član je jednog od njih. Ujednačen je i kompleks usluga, a izvan paketa osnovnog osiguranja su izbor lekara u privatnoj bolnici, konsultacije, zubarske usluge, kao i kućna nega.