Natalijina ramonda – „biljka feniks“ i simbol Dana primirja

Njihovi najbliži srodnici žive u Aziji i Africi. U Evropi postoji samo pet vrsta ove familije, sve su endemiti, odnosno vrste ograničenog rasprostranjenja.

Smatra se da su sve ove vrste relikti Tercijera, biljke znatne starosti („živi fosili“), ostaci tropske i subtropske flore koja je u davnoj prošlosti, kada je klima na ovim prostorima bila vlažnija i toplija, bila mnogo šire rasprostranjene nego danas.

Kada je krajem ovog perioda došlo do zahlađenja i počelo Ledeno doba, ove biljke su se spustile južnije i na niže nadmorske visine u refugijalna staništa, kao što su klisure i kanjoni u čijim ušuškanim uslovima su mogle da prežive.

Po završetku Ledenog doba, one su postepeno ponovo počele da šire svoje areale do granica u kojima ih danas nalazimo.

Vrstu R. serbica je opisao Josif Pančić davne 1874. godine na osnovu biljaka koje je sakupio na planini Rtanj u Srbiji.

Nekoliko godina kasnije, dr Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, koji se iz hobija bavio i botanikom, našao je u Jelašničkoj klisuri i na Suvoj planini biljke veoma slične, ali ne i identične vrsti R. serbica.

Kako nije bio siguran da li se radi o istoj ili novoj vrsti, obratio se za pomoć Josifu Pančiću, koji je zaključio da su pronašli još jednu novu vrstu koju 1882. godine zajedno opisuju kao Ramonda nathaliae u čast kraljice Natalije Obrenović.

Obe vrste su višegodišnje, spororastuće, rozetaste biljke, naseljavaju slične tipove staništa – klisure i kanjone u brdsko-planinskim predelima, ali i strme, stenovite planinske strane.

Obe vrste imaju jednu izuzetnu zajedničku osobinu – poikilohidričnost, tako da nepovoljne uslove na staništu, kao što su nedostatak vlage, visoke ili niske temperature, preživljavaju ulaskom u anabiozu, fiziološko stanje u kome se njihov metabolizam usporava, a nadzemni organi dehidriraju, tako da gube i do 95 odsto vode.

Kada uslovi na staništu ponovo postanu povoljni, one u roku od 48 časova do nekoliko dana ponovo uspostavljaju normalnu metaboličku aktivnost i ozelenjavaju, zbog čega se još nazivaju i „biljke koje vaskrsavaju“ ili „biljke feniksi“.

Faktori koji dovode u pitanje opstanak dve vrste ramondi na Balkanskom poluostrvu su brojni: narušavanja staništa usled klimatskih promena i dejstva čoveka, male brojnost i izolovanost pojedinih populacija, izgradnja brana i minihidroelektrana u klisurama i kanjonima, sakupljanje biljaka u naučne i hortikulturne svrhe. Natalijina i srpska ramonda su strogo zaštićene vrste u Srbiji.

Autorka je vanredni profesor Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu