LJubodrag Savić zvani Smuđ, iz sela Mijajlovac proizvodnjom domaćeg vina počeo je da se bavi pre 20 godina. Tada je imao jedan hektar vinograda, ali se za njegovo vino pročulo. Sada na više hektara zemlje gaji vinovu lozu i snabdeva mnoge “vinopije” širom Srbije.

– Posao se razvio, sada imam tri hektara vinograda. LJudi iz Mačkata, Sinogojla, Užica, Bajine Bašte, Beograda, Kragujevca dolaze ili naručuju vina – kaže gospodin Smuđ, koji sa velikim brojem gostiju i mušterija svake godine slavi vinarsku slavu.

Smuđ gaji više sorti grožđa od kojih kasnije pravi vina, obično crno vino “branča” , “sovinjon”, “kaberne sovinjon”, “rajnski”, belo vino i druga. Svoje proizvode I poklanja – manastirima koje posećuje za vreme slava, kao i saborima gde se druži sa zanimljivim ljudima.

– U vinu se pronalaze ljudi, od fakultetskih profesora do popova. Mnoga su se deca krstila i grdni mrtvaci sahranili uz vino – kaže LJubodrag Savić Smuđ.

– Pre neki dan sam bio na “Prasijadi” u Mačkatu na ručku i poneo sam malo vina, a idem i u manastire svake godine i dajem 50 litara vina. Tamo se pod šatorom skupe mnogi ljudi, od slikara, učenih ljudi, seljaka, popova, ali ne dolaze kako bi narod rekao samo da “šljokaju”. To je lepo druženje, i kroz vino upoznajem ljude. Jedan slikar je za moje vino rekao da je mnoga vrata otvorilo – priča Smuđ.

Od vinarskog zanata danas živi, a tradiciju proizvodnje domaćeg vina nasledio je i njegov sin Saša. Smuđ kaže da ima dosta posla, rada i održavanja, ali je sin tu da mu pomogne.

Mora da se radi, velike su to obaveze, žena i ja režemo lozu, koristimo lepo vreme, a i sin je sada preuzeo posao – kaže Savić.

Zapadno-pomoravskim vinarima ni Kineski zid nije predstavljao prepreku. “Stemina” je porodična vinarija, a naziv je dobila kombinacijom imena Stefan i Mina. Mina Avramović je direktror vinarije, a Stefan je njen mlađi brat. NJihovi vinogradi se nalaze u selu Medveđa, sa leve strane Zapadne Morave i imaju zasade merloa, kabernea i šardonea. Imaju i butik vina koji izvozi oko 30.000 boca godišnje.

– Moj pradeda je bio trgovac alkoholnim pićima – kaže Mina – Baki je u miraz ostavio jedan vinograd. Baka i deka su nastavili uzgoj vinove loze i poizvodnju domaćeg vina, a držali su i restorančić u Trsteniku u kome su se ta vina prodavala. Mi smo 2006. modernizovali vinariju, sada je proizvodnja strogo kontrolisana, imamo i dva tehnologa kao i konsultanta za vinograd – priča Mina.

Ona kaže da je taj kraj poznat po Trsteničkoj ružici, a i po tome što ljudi vole da piju dobra vina. Iako su njihova vina tražena i van Srbije zahvaljujući vinskom turizmu, posao je ostao porodični.

-Mi smo porodična vinarija, cela porodica je uključena u nabavku, u proizvonju i u ostalim sektorima, tako da ako bismo se proširili to bi moralo da prati neke kompromise u kvalitetu, a mi to ne želimo. Želimo da proizvodimo kvalitetna vina i da budemo kompetativni kvalitetom, a ne kvantitetom i količinom prodaje – kaže Mina.

– Kad turisti dodju u Vrnjačku Banju, obiđu i manastir LJubostinja, mi im dođemo uz put. Radili smo sa firmom iz Prokuplja, Norvežani nam dolaze svake godine na degustaciju vina, a što se tiče izvoza naša vina se šalju u Republiku Srpsku, Bosnu i Hecegovinu i Crnu Goru, ali i u Kinu. Svake godine naše vino putuje za Šangaj – priča Mina.

Okolina Beograda u proizvodnji vina ne zaostaje ni malo za ostatkom Srbije. Gazda Miodrag iz Beške, blizu Slankamena drži vinariju Sokolov zamak od koga mnogi Beograđani nabavljaju vina. Vinarija postoji poslednjih 7-8 godina i samo neke od sorta vina koje proizvode su “šardone”, “merlo”, “kabern”. Mi smo još mlada vinarija, ali kao i svi vinari slavimo sv. Trifuna – kaže gazda.

To i jeste zajedničko svim sagovornicima kao i svim vinarima i vinogradarima, običaj da na Trivundan odlaze u svoje vinograde, orezuju lozu i zalivaju čokot vinom, jer po verovanju, tim činom vinogradu se vraća snaga koju gubi za vreme zimskog perioda, a na proleće loza kreće da buja.