„Ono što možeš danas, ostavi za sutra…“

Ipak, nekima je to toliko ustaljen oblik ponašanja da predstavlja životni problem. Ovakvo ponašanje se najčešće i u najočiglednijem obliku prepoznaje kod studenata koji uporno za svaki ispit tvrde da im nedostaje dva dana kako bi dovoljno dobro pripremili gradivo. Ostaje pitanje zasto ovi inteligentni ljudi ipak iznova ponavljaju ovaj očigledno neadekvatan obrazac ponašanja i počinju sa učenjem, kao po pravilu, uz par dana zakašnjenja. Kako su literatura i vreme potrebno za prelaženje iste uglavnom poznati mesecema pre isita, postaje očigledno da je to dvodnevno odlaganje početka imalo neku funkciju za studenta, odnosno da mu nečemu služi. Kako čovek nista ne radi ukoliko to nema neku fuknkciju u njegovom životu, upravo je otkrivanje te uloge odlaganja ujedno i ključ za razumevanje i oslobadjanje od istog. Ovo naravno nije samo studentski problem, već se sreće kod svih slojeva i grupa ljudi koji imaju posla sa rokovima i vremenskim ograničenjima.

Šta je prokrastinacija

Oblik ponašanja za koji je karakteristično odlaganje akcija i zadataka za kasnije naziva se prokrastinacija. Promena zacrtanog plana i odlaganje neke radnje ne moraju uvek biti loš znak i čak mogu ukazivati na nečiju fleksibilnost i sposobnost da se adekvatno prilagodi novonastalim okolnostima. Odlaganje postaje problem onda kada pređe u naviku i počne da značajno snižava kvalitet života. Još jedna bitna odrednica prokrastinacije jesu psihički bol i krivica koje takvo ponašanje izaziva. Mogli bismo definiciji prokrestinacije još dodati i to da se odlaganje vrši uprkos znanju da će isto imati negativne posledice.

Iako je danas ovo sve češći problem kod ljudi, ne postoji mnogo istraživanja ove teme. Po onima koja jesu izvedena, čak 95 % ljudi barem povremeno prokrastinira, a 15% do 20 % ima i ozbiljnijih problema sa prokrastinacijom. Kod studenata je učestalost daleko viša, čak više od 50% studenata prokrastinira.

Uz pomoć interneta i televizije

Sa savremenim tehnologijama bežanje od obaveza i sve veće širenje ovog problema čini se jos lakšim jer odlaganje posla značajno olakšavaju internet i televizija. Nemoguće je ne raditi ono što ste sebi obećali da ćete uraditi i pri tome ne osećati barem malu krivicu i anksioznost zbog izbegavanja obaveza. Upravo se ta anksioznost lakše potiskuje bežanjem u surfovanje po netu, pretraživanjem stranica i sajtova koji baš tada deluju izuzetno interesanto ili gledanjem serija i emisija koje vam inače, kada ne biste time odlagali posao, ne bi ni privukle pažnju. Možda bi ovo mogao biti ujedno i jedan od aspekata objašnjenja opstanka brojnih televijskih emisija.

Da se sa modernim vremenom broj prokrastinatora povećava pokazala su i istraživanja. 1978. godine izvršeno je ispitivanje u kome su ljudima postavljana pitanja o tome koliko često odlažu obaveze i samo se 1 % izjasnilo da to čini često, dok je 15 % reklo da to čini ponekad. U sličnom istraživanju sprovedenom 2002. godine pokazalo se da je procenat ispitanika koji često prokrastiniraju popeo se na 6%, a čak 60% njih je reklo da to čini ponekad.

Jedan poseban način na koji ljudi često pokušavaju da zamaskiraju svoju potrebu za prokrastinacijom jeste paralelno planiranje više aktivnosti. Multitasking može biti dobar, ali ukoliko je uzrokovan na ovaj način nužno će voditi samo naizmeničnom odlaganju poslova i prelaženju sa jedne aktivnosti na drugu pri čemu se nijedna od njih ne obavlja u roku.

Uzroci prokrastinacije

Brojni su mogući uzroci ovakvog ponašanja i mogu se razlikovati, kako od osobe do osobe, tako i od situacije do situacije. Za jednom opšteprihvaćenom teorijom o uzrocima prokrastinacije još uvek se traga, ali možemo navesti najčešće uzroke iste. Izbegavanje otpočinjanja posla može biti posledica niskog samopouzdanja ili nesigurnosti u sebe, takođe može biti posledica stresa, anksioznosti ili straha od neizvesnog ishoda.

U velikom broju slučajeva strah je ono što prouzrokuje prokrastinaciju. Osoba koja strahuje da neće uspešno odraditi posao, baš kao i student koji se plaši prevelikog gradiva, težiti će što daljem odlaganju rada. Osobe niskog samopouzdanja često se plaše rezultata sopstvenog rada ubeđene da neće biti onoliko dobri koliko se to od njih očekuje. U tom slučaju, prokrastinacija ne samo što ih udaljava od onoga čega se plaše, već im i daje dovoljno dobar razlog, odnosno izgovor, za niske rezultate. Njihova logika je da, čak i ako ne budu ostvarili očekivanja, uz prokrastinaciju će moći to da objasne nedostatkom vremena pre nego li nedostatkom sposobnosti.

Perfekcionizam se takođe često dovodi u vezu sa prokrastinacijom. Osobe sa previsokim očekivanjima od sebe smatraju da je neophodno biti savršeno pripremljen kako bi se neki posao mogao otpočeti. Kako je takvo savršenstvo teško ostvarivo, odlaganje posla je jedini način da se osoba sačuva od razočarenja.

Sledeći čest uzrok prokrastinacije jeste nedostatak motivacije. Ukoliko zadatak nije uklopljen u neku širu sliku koju osoba ima o sebi i svom životu i ukoliko ne postoji želja i strast ka posvećivanju istom, tada osoba neće moći da obavlja zadatke podstaknuta unutrašnjom motivacijom, već će tražiti spoljašnje motivatore. Dobar motivator može biti osećaj stresa koji se povećava kako se bliži krajnji rok za završetak posla. Tek onda kada stres dostigne dovoljno visok nivo on će osobu pogurati ka cilju i naterati je da se posveti zadatku.

Još jedan način na koji je moguće objasniti prokrastinaciju kod nekih ljudi jeste odnos prema autoritetu. Mnogim ljudima izvršavanje zadataka u striktno određeno vreme ne predstavlja problem niti zbog straha od nesupeha, niti zbog potrebe za povišenjem stresa, već zbog same činjenice da je taj rok očekivan i od okoline i to u najvećem broju slučajeva od stane nekih autoriteta. Probijajući rok i obavljajući zadatke sa kašnjenjem oni zapravo ostvaruju osećaj lične autonomije i nezavisnosti za koje strahuju da im autoritet može narušiti. Ipak, u ovakvim slučajevima potrebno je posvetiti posebnu pažnju u analizi uzroka odlaganja jer, ukoliko osoba to radi zbog averzije prema autoritetu, i ako je pri tom toga i svesna, ovaj problem bi se morao tretirati drugačije od ostalih slučajeva prokrastiniranja. Ipak, ukoliko osoba ovih uzroka nije svesna, može se govoriti o prokrastinaciji.

Objašnjenje prokrastinacije preko odnosa sa autoritetom može nam donekle objasniti i značajno povišenje prokrastinacije u periodu tinejdzerskih dana i adolescencije. Upravo je to period kad se javlja i najveće buntovništvo kod čoveka jer pokušava da pomiri svoje potrebe sa pravilima sveta odraslih u koji upravo ulazi. Bunt koji se tad javlja je normalan i može donekle objasniti potrebu za prokrastinacijom kod mladih. Ipak, šteta koju takvo ponašanje donosi može biti veća od koristi u cilju pronalaženja sopstvenog identiteta i mesta u svetu odraslih. U tom slučaju, rad na prokrastinaciji mora uključivati i rad na odnosu prema starijima.

Po nekim stručnjacima, postoje dva tipa prokrastinatora: opušteni i napeti.

Osobe koje onda kada odlažu obaveze teže da se usmere na neke druge životne sfere i na traj način zaborave na rokove i planove deluju kao da ih prokrastinacija ne brine previše. Njih svrstavamo u grupu opuštenih prokrastinatora.

S druge strane, postoje napeti prokrastinatori koji obično deluju, a i osećaju se, kao da su preplavljeni obvezama . Ova vrsta prokrastinatora se može prepoznati i po njihovom osećaju da ne mogu da postignu sve što imaju u planu, da nemaju dovoljno energije, niti dovoljno sposobnosti.

Ipak, bez obzira na to o kom tipu prokrastinatora se radi, od ključnog značaja za prevazilaženje ovog poblema jeste traganje za dubljim uzrocima istog, a onda i rad na njihovom otklanjanju.

Kako prekinuti odlaganje

Shvativši da problem sa odlaganjem obaveza nije jednostavno lenjost, za neke će možda predstavljati savršeni izgovor da to ne promene. Sve što ima prizvuk dijagnoze, ljude može psihološki da rastereti odgovornosti i da ih učvrsti u pasivnom prihvatanju takvog stanja. Možda je složenost problema neke uplašila? Anksioznost je jedan od važnih elemenata pojave koju ovde opisujemo, a ako učinimo da ona poraste, umanjićemo šanse da osoba bilo šta preduzme. A ako još uz sve to primetimo koliko je problem rasprostranjen, bilo da se radi o manje ili o više izraženoj osobini…ma, završiću rečenicu sutra!

Zaista, zaključak može da bude veoma demorališuć : Dakle, ja sam takva kakva sam, za to postoje duboki razlozi; problem je kompleksan, odnosi se na celokupnu aktivnost, za promenu mi treba mnogo vremena i truda, a možda ne uspem i čemu onda sav taj trud, a i sama činjenica da je teško izaziva u meni strah koji me blokira; uostalom, to svi rade!

Pravo pitanje je da li smo zadovoljni ovakvim odgovorom? Kada bismo mogli na miru i bez ikakvih problema da odlažemo obaveze ne bismo ni imali problem. Lepo mi je i to me ništa ne košta! Ali kao što je ranije objašnjeno, prokrastinatori (da ih tako stručno etiketiram) nisu ni zadovoljni ni bezbrižni. A zašto? Zato što ključne aktivnosti u našem životu nisu ni slučajne niti trivijalne. One nose važan deo našeg identiteta, a isto tako i način na koji ih obavljamo. Čak i ako nam je neka aktivnost koju bi trebalo da obavimo odbojna ili besmislena, ona nas vraća na pitanje kako smo uopšte došli u situaciju da ‘moramo’ da je obavljamo. Mogućnost slobodnog izbora zahteva veliku odgovornost, disciplinu, svesno preuzimanje rizika i motivisan rad. To je upravo ono što ljudima koji odugovlače nedostaje.

Razumevanje uzroka put ka rešenju

Uzroci prokrastinacije mogu biti različiti. Možda smo počeli da odlažemo zbog svoje bazične nesigurnosti. Možda nas frustrira činjenica da ništa nije dovoljno dobro urađeno. Možda ne umemo da isplaniramo svoje vreme… Šta god da je osnovni razlog, budite sigurni da će se oni vremenom gomilati. Tako dobijamo perfekcionistu koji odlaže dok ne smisli savršen način da nešto uradi, ali pošto počinju da ga pritiskaju rokovi, postaje anksiozan, pritisak ga konačno blokira i on shvata da nikada neće završiti posao, zbog čega počinje da misli kako možda nije dovoljno dobar, a dok mu samopouzdanje progresivno opada isto tako progresivno se nagomilavaju obaveze koje više ne zna kako da organizuje, a kamo li da ih obavi savršeno. Ovo je samo jedna ilustracija odgovora na pitanje ‘Kako mi se ovo dogodilo?’. Svako bi mogao da pronađe svoj lični tok razvoja problema i to je često ono što ljudi otkrivaju na psihoterapiji. Uvek će se iza nekog problema naći neko iracionalno uverenje koje smo kroz vaspitanje i iskustvo usvojili kao važeće, kao što je na primer i uverenje da sve mora da bude savršeno ili ne treba ni da postoji!

„Navika-panika”

Drugi aspekt problema je naučeno ponašanje. Učenjem nekog ponašanja i njegovim učvršćivanjem stvara se navika. Ovo je u biti koristan mehanizam jer nas oslobađa svakodnevnog razmišljanja i odlučivanja o stvarima koje se uvek na sličan način obavljaju i time nam oslobađa mentalni prostor za novine, kreativno delovanje i dalje učenje. Ali, nisu sve navike koje usvojimo dobre za nas. Navika da odlažemo stvari je često veoma čvrsta, zbog svoje kompleksnosti i činjenice da stvara začarani krug poašanja koje se sve više produbljuje. Dakle potrebno je da promenimo naviku.

Istraživanje svoje unutrašnje motivacije za određeno postupanje ili nepostupanje i aktivna promena naučenog ponašanja moraju se obavljati sinhronizovano. Nekada je dovoljno da shvatimo koje iracionalno uverenje imamo o sebi ili svetu, pa da počnemo da se ponašamo drugačije, tj. u skladu sa onim kako stvari zaista funkcionišu. Takođe, nekada je navika toliko izgubila vezu sa početnim razlozima zbog kojih smo je usvojili, da je dovoljno da odlučimo da se disciplinujemo, da pratimo ‘kako-da-protokol’ pa se rešimo problematičnog ponašanja. Ipak, najčešće ove dve stvari ostaju nerazdvojne, a to je pogotovo slučaj sa stvarima koje su nam značajne. Rešavanjem samo jednog aspekta problema stalno ćemo se vrteti u krugu.

Davanje direktnih saveta za prevazilaženje ovakvog problema je često uzaludan posao. Ako malo bolje pogledamo, videćemo da su ljudi koji najviše odlažu zapravo vrlo svesni onoga što rade. Oni tačno znaju da je nastup entuzijazma za bavljenje nekom aktivnošću zapravo način da se izbegne neka druga aktivnost. Oni često znaju i sve moguće savete za prevazilaženje ovakvog ponašanja. Zapravo, čini se često da sve znaju o svom problemu, u stvari, ne biste bili paranoični kada biste pomislili da su vam ovaj tekst priredila dva iskusna prokrastrinatora! Oni bi to svakako umeli da urade. Jedini problem je u tome što spoznaja ne vredi ako samo stoji uramljena u svesti i što preporuke za rešavanje problema funkcionišu jedino kada se upotrebe. Kako da ubedimo nekoga ko odlaže da bilo šta upotrebi sad i odmah ili bilo kada?! Ovog puta pokušajmo sa manje poznatim istinama koje ‘rade’.

Paradoksalna teorija promene

Paradoksalna teorija promene kaže da počinjemo da se menjamo upravo onda kada potpuno prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Možda deluje lako, ali zapravo prihvatanje sebe takvih kakvi smo znači i to da možemo da kažemo sebi surovu istinu i da pri tome ne padnemo u depresiju ili se dezintegrišemo. Kako da priznamo sebi da smo godinama zaglavljeni na istom zadatku, da se nikada nismo stvarno potrudili da se odatle izbavimo, da su ljudi u nas izgubili poverenje, da je put do uspeha i zadovoljstva sada mnogo duži, da smo deo života potrošili nepovratno na nezadovoljavajuć način itd. Upinjanje da na brzinu nešto uradimo, da još jednom probamo da se izvučemo ‘na foru’, da još jednom svečano odlučimo da svoj život menjamo iz korena i slično, zapravo su samo metode odvraćanja pažnje sa onoga kakvi smo stvarno. One nas zabavljaju i daju nam iluziju da smo ‘sve’ pokušali, na žalost nije nam išlo ni ovog puta, ali na sreću, smislićemo ih još pregršt! Prihvatanje sebe takvih kakvi smo može nekima da izgleda kao konačno odustajanje i da zato bude neprihvatljiv koncept. Ipak, istina je da je da se ‘psihološko čišćenje’ najbolje obavlja kada znamo čime raspolažemo. Bez samoprihvatanja nikada nećemo zaista biti potpuno svesni sebe i svojih stvarnih mana i potencijala. A ako sebe ne prihvatimo, onda je neophodno da budemo zauzeti trivijalnostima kako ne bismo mnogo o tome razmišljali. Zar to nije upravo ono što prokrastinatori rade?

Smanjiti očekivanja od sebe i sadašnjeg trenutka zahteva veliku količinu samoubeđivanja. Ako ste dugo živeli odlažući, posle odluke da to promenite možete osetiti neutoljivu glad za promenom i nestrpljenje da konačno uradite nešto dobro za sebe i vidite efekte svog rada. Entuzijazam je koristan, ali ćete na rezultate morati da pričekate. Povratna reakcija nam pruža informaciju o tome da li nešto radimo dobro ili ne i bez nje bismo samo slepo tumarali. Povratna informacija uvek postoji, samo možda ne postoji u onom obliku u kom mi želimo da je dobijemo. Moramo da budemo spremni da će nam jedno vreme izgledati kao da se ništa ne dešava. To je mesto gde mnogi odustaju. Najčešće ne primećujemo ni kada napravimo par koraka napred zato što zapravo želimo da vidimo kako trčimo. Mi svoje odlagačko ponašanje nismo stekli preko noći, već nam je za to trebalo mnogo vremena i ogromna količina psihičke energije koju nismo štedeli, pa zato ne smemo očekivati manje ni za postizanje obrnutog procesa.Velike revolucionarne promene na bolje zvuče lepo, ali su i one zapravo veoma stresne i iscrpljujuće. Zato u principu i ne uspevaju i vode ka naglom odustajanju.

Počnite od malih stvari. Cilj je da osetite kako teče proces završavanja nekog posla. Postavite rok, napravite plan, striktno ga se držite bez obzira na sve i onda sumirajte rezultat. Ako odlučite da svesno pratite sebe i svoje reakcije, kroz ovu naizgled jednostavnu aktivnost, videćete da prolazite kroz sve one muke koje su vas do sada sprečavale da se pokrenete. Verovatno ćete primetiti i da ste više uložili nego što ste dobili. Zato i služi vežba sa malim ulozima: malo frustracije, malo truda, mali dobitak.

Motivacija. Na svakom početku motivišuć govor je neprocenjiv. Naročito kada patite od nedostatka samopouzdanja i uverenja da nešto ne možete, bodrenje od strane drugih, bilo da se radi o psihoterapeutu ili nekom iz privatnog okruženja, može vam pomoći. Još jedan izvor motivacije mogu biti motivišuće parole koje bi trebalo sami sebi da upućujete. Nekada su to zapravo jedini izvori motivacije na koje u početku morate računati. Oni služe kao neka vrsta surogata za pravu gratifikaciju koja se spontano javlja onda kada uspešno ostvarite važan zadatak. Podrška drugih će uvek biti značajna, kao i pozitivne parole, ali najveći izvor potvrde bićete sami sebi onda kada dovoljno odmaknete sa završavanjem za vas važnih zadataka.