Plave vaze Hafburga

Istorija nastanka plavih vaza, kao i njihov dolazak na obalu Palićkog jezera, vezana je u stvari za istoriju bečkog dvora u vreme Austrougarske monarhije, a tu činjenicu, donedavno nepoznatu i samim Palićanima, otkrila je subotička arhitektica dr Viktorija Aladžić. Ona u svom eseju o plavim vazama navodi da ih je Paliću poklonio Mikloš Žolnai, vlasnik poznate fabrike keramike Žolnai iz Pečuja, u kojoj su vaze i izrađene. Žolnai je to učinio prilikom svoje posete Paliću 1910. godine, podstaknut i zadivljen onim što je video, budući da je tih godina upravo započeto uređenje banje i kupališta Palić. Plave vaze su bile prilog tome, i na neki način priznanje dvojici mladih peštanskih arhitekata Marcela Komora i Dežea Jakaba, po čijim se planovima formiralo buduće moderno letovalište. Do tada je bilo izgrađeno žensko kupatilo, Velika terasa i Muzički paviljon, a vaze su postavljene u Velikom parku pored same obale, i na neki način postale zaštitni znak Palićkog jezera.

Njihova svetloplava boja i žolnai sjaj gotovo su do danas očuvani, iako je prošao čitav vek otkako su nastale u radionicama pečujske fabrike. Paliću su pripale sticajem okolnosti, kako piše Viktorija Aladžić, i njihova je sudbina usko vezana za bečki dvor. Naime, vaze su osmislili i dizajnirali Fridrih Oman i Jožef Hakhofer, poznati dizajneri tadašnje Austrougarske, koji su 1899. godine bili angažovani na uređenju Hafburga, kraljevskog dvorca u Beču, sa idejom da preuređeni park ukrase ovim vazama. Oni su šest takvih vaza i postavili duž obala veštačkog potoka, koji vijuga dvorskim parkom. Međutim, majstori fabrike Žolnai pridržavali su se samo uputstava dizajnera iz Hofburga o izgledu vaza, na kojima dominira stilizovana lavlja glava, ali ne i koliko će ih izraditi, pa je tako u fabrici umesto šest originalnih ukrasnih vaza izrađeno još nekoliko pride. One su ostale uglavnom u samom Pečuju, pošto je pošiljka otposlata u Beč, od čega su tri potom razmeštene po gradu – dve na ulazu u fabriku Žolnai, a jedna u restoranu „Ružin vrt“, gde se i danas nalazi. Dve iz te jedinstvene serije su one palićke, poklon vlasnika fabrike, koji je na taj čin, pretpostavlja se, bio motivisan i činjenicom da je Subotica bila uvaženi klijent fabrike Žolnai, jer su u mnogim njenim zgradama pravljenim u to vreme ugrađivani elementi izrađeni od žolnai keramike.

Nažalost, sudbina većine tih prelepih keramičkih vrtnih ukrasa, koji su se sticajem istorijskih okolnosti našli u tri različite zemlje, bila je tragična – svih šest plavih vaza postavljenih u parku bečkog dvorca uništeno je u nemirima XX veka, dok je pre nekih desetak godina nastradala i jedna od pečujskih vaza, upravo ona koja se nalazila na ulazu u fabriku. Uništene vaze u Beču su zamenjene, ali replikama, i to betonskim, tako da su od originalnih radova slavnih austrougarskih dizajnera ostala samo četiri. Palićke plave vaze iz Velikog parka su tako nadživele ne samo svoje dizajnere nego i svoje hofburške blizance, zahvaljujući kojima su i nastale.

No, ni one doduše nisu svoj vek proživele mirno i bez ikakvih posledica. Svojevremeno su i one bile objekat „nemirnih i obesnih“, i u tim napadima na umetnost ili istoriju bile oštećene i razbijene. Oštećenja su ipak bila takva da su se vaze mogle ponovo sastaviti. Ali, uprkos „ozledama“, one su i dalje tokom leta izložene pogledima turista i posetilaca Palićkog jezera, i upotpunjuju ambijent Velikog parka. U zimskom periodu ih međutim nije moguće videti – keramika stara čitav vek ipak zahteva posebnu pažnju, te se vaze tokom zime oblažu zaštitnim folijama, kako ih ne bi oštetili veliki mrazevi koji nisu retkost ovde na severu. Od ljudske nepažnje, ili bahatosti one će i nadalje biti nezaštićene, ali kako kažu oni koji vode brigu o njima – svaka lepota je nepostojana i krhka, i to je njena neizbežna kob.