Pre tačno 57 godina čovek je prvi put kročio na Mesec, a onda su pronađene stene koje su promenile sve što znamo

Svi znamo simbole tog istorijskog trenutka: američku zastavu, jasno vidljive tragove čizama u prašnjavom sivom tlu Meseca i čak vreće ljudskog otpada koje su astronauti ostavili iza sebe.

Ali ono što često zaboravljamo jesu kutije pune kamenja, piše sciencealert.

Između 1969. i 1972. godine, program Apolo doneo je na Zemlju 382 kilograma mesečevih stena i prašine.

Ti uzorci odgovorili su na pitanja stara decenijama, rešili brojne naučne rasprave i otvorili potpuno nove pravce istraživanja. Više od pola veka kasnije, uzorci sa Meseca i dalje oblikuju naše razumevanje tog nebeskog tela.

„Pre misije Apolo 11 naučnici nisu bili sigurni gotovo ni u šta. Razmatrali su različite mogućnosti o poreklu Meseca i njegovoj geološkoj evoluciji“, rekao je za ScienceAlert geolog Dejvid Kring iz Instituta za lunarna i planetarna istraživanja.

Mesec nije bio ono što smo mislili

Neka od tadašnjih pitanja bila su da li je Mesec primitivno telo koje se gotovo nije menjalo od ranih dana Sunčevog sistema, da li su njegovi krateri nastali vulkanskim erupcijama ili udarima asteroida, kao i da li je njegova geološka aktivnost davno završena ili i dalje traje.

Uzorci koje su astronauti doneli sa sobom dali su odgovore.

Pokazali su da Mesec ima jezgro koje je nekada bilo deo globalnog okeana magme, potvrdili da su udari asteroida glavni razlog nastanka kratera na njegovoj površini i pomogli naučnicima da odrede starost Meseca na oko 4,5 milijardi godina.

„Često se kaže da su uzorci sa Meseca poklon koji ne prestaje da daje“, rekao je Kring.

Oni su takođe pomogli u razvoju vodeće teorije o nastanku Meseca, poznate kao hipoteza velikog udara.

Prema toj teoriji, Mesec nije nastao nezavisno od Zemlje, već je nastao nakon ogromnog sudara ranog Zemljinog tela sa drugim velikim objektom. Taj udar izbacio je rastopljeni materijal u orbitu oko mlade planete, od kojeg se kasnije formirao Mesec.

Ta ideja potpuno je promenila način na koji posmatramo odnos Zemlje i njenog satelita. Mesec više nije samo objekat koji se slučajno nalazi pored naše planete, već svojevrsni ostatak najranije istorije Zemlje.

„Na Mesec odlazimo kako bismo bolje razumeli njegov razvoj i geološke procese koji ga i danas oblikuju, ali time istovremeno učimo više i o našem sopstvenom domu, Zemlji“, objasnio je Kring.

Mesec čuva istoriju koju je Zemlja izgubila

Ranu istoriju Zemlje veoma je teško proučavati.

Tektonske ploče, vulkani, vetar i voda neprestano menjaju površinu naše planete, brišući tragove najstarijih događaja.

Mesec je potpuno drugačija priča.

Svaki udar asteroida i svaki tok lave ostao je zabeležen na njegovoj površini. Tragovi kasnijih udara i vulkanskih aktivnosti stvaraju slojeviti arhiv mesečeve istorije star milijardama godina.

Sve to je čekalo da astronauti donesu uzorke nazad na Zemlju.

„U tim uzorcima krije se nauka koja zaista menja naše razumevanje sveta“, rekao je Kring.

Jedno od najznačajnijih otkrića zasnovanih na uzorcima sa Meseca jeste mogućnost da oni čuvaju dokaze o velikom bombardovanju asteroidima koje je pogodilo Zemlju pre oko četiri milijarde godina.

„Tu hipotezu razvio sam dok sam analizirao mesečeve uzorke kako bih odredio intenzitet i trajanje udara koji su oblikovali Mesec pre nekoliko milijardi godina“, objasnio je Kring.

Ti isti udari bili su još češći na Zemlji. Oni su verovatno isparili velike količine vode i učinili površinu planete negostoljubivom za život. Međutim, istovremeno su stvorili ogromne podzemne hidrotermalne sisteme koji su mogli biti idealna mesta za nastanak i rani razvoj života.

Iako je hipoteza prvi put predstavljena 2000. godine, danas je važan deo načina na koji naučnici proučavaju udare asteroida na Zemlji. A ključni dokaz došao je iz običnih sivih kamenčića donetih sa stotina hiljada kilometara udaljenog Meseca.

Zašto želimo ponovo na Mesec?

Nauka nije bila jedini, niti glavni razlog za program Apolo. Trka do Meseca bila je deo hladnoratovskog rivalstva između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.

Program je završen 1972. godine nakon šest uspešnih misija sa ljudskom posadom, a ljudi od tada više nisu kročili na površinu Meseca.

Ipak, tih šest misija potpuno je promenilo naše razumevanje Meseca, Zemlje, nastanka naše planete i čak porekla života.

Ako smo iz nekoliko misija pre više od 50 godina uspeli da naučimo toliko mnogo, naučnici se pitaju šta bi bilo moguće danas uz savremenu opremu, nove tehnologije i iskustvo koje su ostavili astronauti Apola.

Nova NASA misija Artemis trebalo bi da omogući upravo to.

„Moramo bolje da razumemo određene geološke procese kroz uzorke sa drugih delova Meseca. Artemis će nam pružiti tu priliku. Kada proučimo te uzorke, moći ćemo da se vratimo i starim uzorcima iz programa Apolo i iz njih izvučemo još više informacija“, rekao je Kring.

Istraživanje svemira često je proces koji se gradi korak po korak. Rezultati misije Artemis mogli bi dodatno da povećaju vrednost kolekcije uzoraka koje su astronauti doneli pre više od pola veka.

Lako je pomisliti da je nasleđe Apola samo zastava zabodena u mesečevo tlo, snimak istorijske rečenice iz radio-veze i tragovi astronautskih čizama.

Ali možda je najveće nasleđe tog programa mnogo skromnije: nekoliko stotina kilograma običnog sivog kamenja koje naučnici i danas proučavaju i iz kojeg još uvek otkrivaju nove tajne.

„Apolo je inspirisao mnoge ljude da postanu naučnici i inženjeri. Ali kada držim predavanja, ljudi mi prilaze i kažu da ih je Apolo inspirisao da slede svoje snove. To mi je rekao jedan neurolog, jedan vodoinstalater i ljudi iz mnogih različitih profesija“, rekao je Kring.

„Nadam se da će Artemis inspirisati novu generaciju.“