Prnjavor leži na samom rubu Mačve – dalje prema Loznici se prostire Jadar koji je sa Mačvom u tihom nadmetanju ko je napredniji. Za ovo mesto, kao za većinu mesta u Srbiji, može neko da pomisli da je ruralna provincija, usnula palanka, koja životari i selo bez životne radosti i događaja, a sve to baš i ne bi bilo tačno.

To jeste provincijsko selo, ali, iz više razloga, neobično za naše srpske prilike. Puno je mladosti i živosti, koja Srbiji tako nedostaje, a ni događaja baš ne manjka. Znači redom, od centra: tu je velika, u dve smene, osmogodišnja škola sa odeljenjem za predškolsku decu, sportski tereni i sportska hala, crkva i spomen-kosturnica, o njoj malo kasnije, moderno uređen dom kulture, koga se ne bi postideli ni mnogo veća mesta, gde egzistira vrlo aktivni folklorni ansambl i amatersko pozorište, čak, pre par godina je održan i pravi koncert ozbiljne muzike; spomenik stradalima u Drugom svetskom ratu, u centru; dom zdravlja, apoteke, uskoro, uz pomoć fondacije „Novak Đoković“, i obdanište za decu; trgovine, kafane, poljoprivredne apoteke, razni servisi, pekare, mesare… koje zadovoljavaju sve potrebe meštana. Ima i fudbalski klub Mladost sa uređenim igralištem i vernim navijačima, poštu, banku, policiju (koja je beskorisna, celo leto nas bajkeri maltretiraju ludačkom vožnjom motorima kroz selo). Nedeljom u selu je pijačni kad može svašta da se kupi… ko ima pare.

Nedeljom, kad je pazarni dan, većina meštana, ali i seljani iz okolnih mesta, što prodavaca što kupaca, prosto okupiraju centar sela; neko pazari, ponuda je velika, neko samo šeta i gleda, a većina zasedne po lokalnim kafanama gde se pije pivo i glasno priča; mogu da se čuju najrazličitije priče; za lepuškastu ljubaznu konobaricu, kad se odmakla od našeg stola, otresiti seljak koji je poznaje, iz istog sela su, priča: bila je devojčica od četrnaest godina kad je stariji momak iz sela zaveo, sa petnaest godina rodila prvog sina, tada joj je umro otac, sa šesnaest godina rodila drugog sina, te godine umrla joj i majka; roditelj su joj se razveli neposredno posle njenog rođenja, tako da je majku prvi put videla na odru. Onda joj je taj nevenčani muž otišao na rad u Rusiju, nikad se više nije javljao niti brinuo o deci, i ona ga više nikad nije videla. Posle tri godine čekanja i nadanja, njegovi roditelji i njegov brat su joj rekli da ona njima ne treba ništa, i sa dvoje male dece su je izbacili na ulicu. Jedva stasala tek punoletna devojka sa dvoje male dece na ulicu bez ičega. A evo je sada, radi, ima kuću ovde, vozi kola, sinovi, krasni momci za ženidbu, kako je i kroz šta je sve prošla dovde, to samo ona zna, završio je. Bar će biti mlada i lepa baba kad joj se sinovi uskoro ožene, dodao je šeretski.