Sačuvali tradiciju i nacionalni identitet

Na naše čuđenje kako je moguće da on, kao Rumun, ima tipično „srpsko prezime“, ljubazni načelnik nam je, naravno uz pomoć Danice koja nam prevodi sa rumunskog, uz zagonetni osmeh objasnio da je to možda nasledio od svog davnog pretka iz mešovitog rumunsko-srpskog braka. Ne propušta da istakne da su ovde međunacionalni odnosi veoma dobri.

Stanovništvo se uglavnom bavi poljoprivredom a deo ih je zaposlen u fabrici kablova u susednom Velikom Semiklušu. Dok šetamo glavnom ulicom svagde nailazimo na ljubazne meštane. Srpske kuće su za ovdašnje prilike uglavnom dobrostojeća gazdinstva.

Svraćamo u kuću Jove Palinkaša, uglednog domaćina, jednog od mnogih srpskih meštana sela koji su davnih pedesetih preživeli tzv. baraganska stradanja. Radilo se o prisilnim deportacijama u Baragansku pustinju, neplodnu i peskovitu ravnicu koja se nalazi na krajnjem jugoistoku zemlje. Moglo bi se reći da je to bila rumunska varijanta jugoslovenskog logora Goli otok ili sovjetskog Gulaga.

– Bilo je to, podseća nas ovaj osamdesetogodišnji vitalni starac, surovo doba Informbiroa, vreme kada su zemlje istočnog bloka, kojima je pripadala i Rumunija, sa Sovjetskim Savezom na čelu, prekinule sve odnose sa Titovom Jugoslavijom. Iz bezbedonosnih razloga, tadašnji režim je gotovo celokupno srpsko stanovništvo iz mesta uz granicu sa Jugoslavijom preselio u Baragansku pustaru. Palinkašovi su među retkim srećnicima kojima je uspelo da se vrate u stari kraj. Mnoge srpske porodice su tada rasturene ili čak potpuno nestale – priča Jovo.

Jova i njegova supruga Mirjana nerado se sećaju te baraganske golgote. Danas ih više muči razdvojenost od sinova koji su početkom osamdesetih godina prošlog veka, u potrazi za boljim životom, otišli u Ameriku. U stvari, deca su im, otkriva nam Mirjana ne krijući suze u očima, ilegalno pobegla spašavajući se od Čaušeskova diktatorskog režima.

Dok napuštamo dom Palinkašovih noć se već spustila.

Danica nas poziva da sutra, drugog dana boravka u Velikom Sempetru, posetimo mesni Dom kulture gde redovno nastupa i vežba lokalno srpsko Kulturno umetničko društvo „Plavi delija“, kome je ona osnivač i predsednik. Kaže da im je osnovna svrha da okupe što veći broj srpske dece i omladine kako bi od zaborava ovde sačuvali srpski folklor, tradiciju i uopšte nacionalni identitet. Ne krije da im posebno imponuje što su članovi Društva i pripadnici ostalih ovdašnjih nacionalnosti – Rumuni, Romi, Mađari, Nemci …. koje privlači živopisna srpska kultura i običaji.