Dugo godina je to bila crkvica – vodica, ali od pre nekoliko godina ovde postoji manastirsko bratstvo, i zvanično je proglašen manastir. Crkva u sadašnjem obliku je sagrađena početkom 20. veka. Pre toga tu se nalazila bogomolja sagrađena od drveta. Kada je ona podignuta ne zna se tačno, pretpostavke idu ka tom da je to bilo negde u drugoj polovini 19. veka. Isto tako se veruje da je to zdanje izgorelo i da je kasnije podignuta crkva u današnjem obliku. Jedan stari Šiđanin, pokojni Slavko Novaković, pričao mi je da pamti da je njegova mati išla 1910. godine na osvećenje nove crkve Svete Petke.

Ispod crkve se nalazi izvor žive vode. Smeštene u prostoriju dva puta dva. Pet metara koja je ukopana u zemlju, ulazi se strmim stepeništem metar ispod nivoa terena, iznad je polusvod od betona sa malim otvorom za vazduh. Prostorija je ukrašena ikonama Svete Petke. Voda teče kroz malu lulu, narod kaže da do sada izvor nikada nije presušio. Veruje se da je ova voda lekovita. Postoji više legendi o nastanku izvora, a jednu je narod zapamtio i usmeno prenosio. Bila je naime, kaže se u tom predanju, nekakva devojka, čobanica, siromašna i k tom još gluhonema. Jedne godine beše strašna suša pa su joj ovce skapavale od žeđi. Treba istaći da je ovaj teren, gde je čobanica čuvala svoje stado, dosta siromašan vodom. Elem, čobanica je neprekidno plakala ne mogavši da pomogne svojim ovčicama, sve dok joj se nije javio neki čudan unutrašnji glas, i rekao da se moli svojoj krsnoj slavi, njena krsna slava je bila Sveta Petka. Devojka je ikonu Svete Petke ponela sa sobom, postavila je na zemlju i klečeći se molila celog dana. Na mestu gde je stajala ikona pojavio se izvor. Izvor je najpre bio ugrađen, a kasnije nad njim podignuta bogomolja.

Često sam boravio u ovoj dolini. U toj oazi zelenila i mira, gde se čuje samo žubor vode i pesma ptica, čovek oseća kako se duhovno obnavlja, u samoj crkvi i njenoj okolini oseća se prisustvo svetosti prepodobne majke Paraskeve, Svete Petke.

Ono što je karakteristično za ovaj manastir je da se slava Svete Petke održava 27. oktobra, međutim narod se na sabor oko manastira okuplja, od davnina, 8. avgusta. Zašto je to tako teško je objasniti. Jedna od pretpostavki je da je nekada bilo teško doći do manastira jer nije bilo puteva, naročito u kasnu jesen kada padnu kiše i zemlja se raskalja, pa je narod prihvatio da se okuplja 8. avgusta dok je još vreme lepo. Tada se slavi Sveta Petka, u narodu poznata kao “ Trnova Petka“, jer tada kažu počinju da trnu vrućine; ali ona nije bila pravoslavne veroispovesti, bila je iz okoline Rima, i živela je u vreme kada hrišćanstvo još nije bilo podeljeno, bila je hrišćanka u vreme progona hrišćana od rimskih careva i postradala je za veru.

Sveta Petka, kojoj je manastir posvećen je rođena u selu Epivatu, kod Carigrada u 11. veku. Ceo svoj život posvetila je veri, provela je 40 godina u pustinji u postu i molitvi, a pod starost, legenda kaže, da joj se u snu javio anđeo i rekao da se vrati otadžbini, i da tu provede zadnje dane života. Poslušala je ovu zapovest, vratila se u rodno mesto, i nedugo zatim tu preminula. Brojna su se čuda događala na njenom grobu, mnogi ubogi i bolesni su tu tražili pomoć i isceljenje. U tada nemirnim vremenima mošti Svete Petke su bile prenošene iz mesta u mesto, da bi jedan period, zahvaljujući molbi carice Milice, upućene turskom sultanu, boravile u Srbiji. Konačno 1641. godine mošti Svete Petke su prenete u grad Jaš, u današnjoj Rumuniji, gde se i danas nalaze.

Pomen Svetoj Petki drži se 27. oktobra na dan njenog upokojenja.
Inače crkva je jednobrodna građevina sa petostranom oltarkom apsidom na istočnoj strani, i zvonikom iznad zapadnog dela. Fasada je lepo ukrašena soklom i profilisanim potkrovnim vencem. Ikonostas je završen 1910. godine, ktitor i slikar je bilo izvesni Cvetko Popović.
Nekada stari, oronuli, manastirski konak zamenjen je novom, lepom građevinom. Do manastira je doveden asfaltni put, uvedena je struja, iskopan novi bunar odakle se manastirsko bratstvo snabdeva vodom za kućne potrepštine.