Stepa Stepanović: Vojvoda koji se borio protiv eksploatacije vojnika 1Foto: Wikipedia/Nepoznat autor

Srpsko-turski ratovi, srpsko-bugarski rat, Prvi i Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat i Solunski front – vezuju se za jednog od najuspešnijih komandanata srpske vojske, a na današnji dan pre 165 godina je i rođen – Stepa Stepanović.

Stepa Stepanović je rođen 11. marta 1856. godine kao četvrto dete u porodici, u Kumodražu, tadašnjem selu nadomak Beograda, a ime je dobio po svom dedi Stepanu, po kome je i cela njegova porodica preuzela naziv – Stepanović.

Detinjstvo je proveo u svom selu radeći uobičajene seoske poslove – sa majkom je ponekad išao u njivu, a kada je porastao i postao dovoljno sposoban, počeo je sam da čuva stoku.

Po završetku trogodišnje škole, iz Kumodraža se seli u Beograd gde upisuje gimnaziju koja se nalazila u Kapetan-Mišinom zdanju.

Posle pet godina pohađanja gimnazije, umesto u šesti razred, upisuje 1875. godine 11. klasu Artiljerijske škole, a među upisanima te godine bio je i vojvoda Živojin Mišić koji se posebno istakao u Prvom svetskom ratu.

Te godine je izbio srpski ustanak u Nevesinju, poznatiji kao Nevesinjska puška ili Hercegovački ustanak protiv turske vlasti, zbog čega Artiljerijska škola počinje da sprovodi program rada u kom je rat već izvestan.

Posle položenih predmeta u Artiljerijskoj školi, Stepa dobija čin kaplara, a kasnije i podnarednika.

Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima gde je 1876. godine poslat u Šumadijsku diviziju kako bi prenosio zapovesti komandanta, pukovnika Uzun-Mirkovića.

Nakon niza napada, pobeda i poraza u prvim srpsko-tuskim ratovima, Stepa Stepanović dobija Zlatnu medalju za hrabrost i biva unapređen u komandira treće čete Trećeg bataljona stajaće vojske.

Stepa postaje zapažen prvi put po tome što je sa svojom pešadijskom vojskom prvi uspeo da zauzme otomanske rovove u selu Nišoru u okolini Pirota i time potpuno opkoli tursku vojsku koja se tu pozicionirala.

Zbog ove pobede, odlikovan je ordenom Svetog Stanislava trećeg stepena, na šta je i sam bio posebno ponosan.

Po završetku rata, vraća se u Beograd kako bi završio školu i upisuje Vojnu akademiju.

Učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine gde je, kao komandir vojske, naterao bugarsku vojsku na povlačenje posle čega će pohvaliti svoju vosku i napisati:

„Držanje vojnika u ovoj borbi može se reći da je bilo sjajno, jer kroz unakrsnu vatru, bez ikakvog zaklona, pokazaše divnu izdržljivost. Držanje oficira je takođe bilo za pohvalu, kako u pogledu hrabrosti, tako i u prisebnom rukovođenju trupom.“

Na proleće 1892. polaže ispit za čin generalštabnog majora zajedno sa Živojinom Mišićem, gde je predsednik komisije bio Radomir Putnik.

Nakon uspešno završenog ispita, postavljen je za generalštabnog majora u Požegi, ali će se 1901. vratiti u Beograd gde će biti pukovnik štaba i profesor vojne istorije.

Bio je i pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba od 1902. godine, a 1903. ga je kralj Aleksandar odlikovao Takovskim krstom drugog stepena.

Poznato je bilo da je bio izuzetno strog ali pravičan kada se borio protiv eksploatacije vojnika od strane nadređenih, ali njegovo gledište nije bilo popularno, pa je nekolicina oficira pokušala da ga uhapsi zbog svojih ideja.

„To je bolna tačka cele moje karijere. Ja sam u životu imao mnogo teških stvari, gutao sam i nepravdu i nepriznavanje, vređali su me i omalovažavali, ali me nijedna stvar nije toliko dirnula kao ta. Žao mi je onih jadnih mladih ljudi, zavedenih od nesavesnih ili egzaltiranih špekulanata, jer im je uništena karijera u vojsci, gde bi možda bili od velike koristi i za narod i za otadžbinu.“ 

Postaje srpski vojni ministar 1908. godine kada sprovodi program modernizacije vojne opreme koja je došla iz Francuske.

Već naredne godine razrešen je dužnosti jer se javno usprotivio ideji rata sa Austrougarskom, zbog aneksije Bosne, jer je smatrao da vojska nije u tom trenutku bila dovoljno spremna za tako jaku zemlju.

U Prvom i Drugom balkanskom ratu je bio komandant.

U trodnevnoj bici u Jedrenu 1913. godine, Timočka divizija koju je predvodio Stepa imala je najvećeg uspeha i uspela je da slomi otpor Osmanlija.

Nakon atentata na Franca Ferdinanda, Stepanović je znao da je moguće da će doći do novog rata zbog čega je počeo da priprema vojsku.

U avgustu 1914. dobija naređenje da zauzme Šabac kada formira Cersku udarnu grupu koja će imati velikog udela u pobedi u samoj Cerskoj bici 1914. godine.

Učestvovao je i na Solunskom frontu, a najviše je vremena proveo u selu Tresina, gde se nalazio štab Druge armije.

Zahvaljujući Stepinim uspesima u ovoj bici, on dobija titulu vojvode i postaje drugi srpski vojskovođa sa ovim činom, pored Radomira Putnika.

U novembru 1919. godine podnosi zahtev za penziju koji je godinu dana kasnije odobren, kada dobija priznanje počasnog građanina.

Po razrešenju dužnosti, Stepa je otišao da živi sa svojom porodicom u Čačak gde je najveći deo vremena provodio sa unucima u bašti, a u Beograd je odlazio samo na vojni poziv i sastanke.

Ubrzo se razboleo toliko da nije mogao da ode na Cer na proslavu desetogodišnjice pobede u Cerskoj bici.

Vojvoda Stepa Stepanović umire 27. aprila 1929. godine, a poslednje što je izgovorio pred smrt bilo je – „Polazite napred!“

U njegovu čast je u Čačku podignut spomenik, a u Beogradu danas naselje u Stepinom rodnom mestu Kumodražu po njemu nosi ime, kao i osnovna škola i bista u Domu srpske vojske.

„Iz naroda sam ponikao; on me je načinio ovim što sam; moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha.

Malo je smrtnika kojima je suđeno da dočekaju plodove žrtava i ugledaju ostvarene vekovne snove.“

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na “Stepa Stepanović: Vojvoda koji se borio protiv eksploatacije vojnika”

  1. Treće razredna ličnost boravi u paklu jer nije promovisao božiju zapovest da ne ubija.Laživ,pijanica a i ceo tadašni tkzv generalštab.Pročitajte o vašim tkzv herojima ima hilhade knjiga.Vama je kukavica Karađirđe koji je pobegao kod prijateljske Austro ugarske-vojskovođa (sa 320 svinjara).

    • Ja bih u ime svih normalnih čitalaca lista Danas zamolio moderatore da ne objavljuju debilne i nepismene komentare neuračunjivih osoba koji nemaju nikakve veze sa realnošću. Ne izgledate dobro kada dopustite ovako nešto.

      • Saglasan. Komentar je pun mržnje i vraća u neka jeziva vremena. A sa druge strane daje jak vetar u leđa nacošima u njihovom uverenju da je Danas antisrpski sajt i novina, što je naravno glupost.

    • Zasto,i opet ZASTO ,da li je stvarno i iz kog razloga objavljen ovaj komentar,pobogu.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.