Tajne Balkanske ulice broj 4

Svaki početak je bio težak ali i dovoljno provokativan da je većina tih mladih junoša kroz mukotrpan rad doživela puno zadovoljstvo. Kako i ne bi kada su sekcije predvodili veoma cenjeni umetnici.

U narodnom orkestru koji je vodio harmonikaš Toša Elezović svirali su takvi umetnici kao što su bili violinista Vlasta Jelić, Vladeta Kandić, harmonika, Vojkan Kalinić, takođe harmonika, Janevski Jane, violina, Sele, violina, Boki Milošević, klarinet, Blagoje Vraba Petrović, klarinet, Bone flauta, Bata Mulje, gitara, Bata Ikonić, gitara, Moša, kontrabas, Šaki, gitara i još mnogi tokom vremena.

Postojala je i Filharmonija mladih na čijem čelu je bio Ivan Jakšić, a svirali su pored ostalih – braća Srba i Vlada Ilić i Aca Kolarević, koji su kasnije svirali u Filharmoniji, Radio orkestru u Narodnom pozorištu i opereti Beogradskog dramskog pozorišta…

Akademsko pozorište je razvilo talente Olivere i Radeta Markovića, Bate Stojkovića, Ace Mitića, Pise, Dejana Đurovića, Uroša Glovackog, Ljube Stepanovića, Ere, Bobana Petrovića, Ružice Sokić, Pljake Kostića, Dragana Nikolića, Siniše Kukića, Ljubiše Ristića… To su velikani posleratnog iskazivanja glume.

Ansambl narodnih igara su vodili Branko Marković, prvak baleta, a kasnije Slavko Antović Cale.

Kroz Ansambl narodnih igara prošli su takvi igrači i solisti kao što su bili Beli Bosiljčić, Cale, Džale, Nuna, Šule, Aca Grbić, Ceka, Coba, Nacka Miljanić, Dara Marović, Pavle Stefanović, Branka Gostović, Jelena Smuđa Sneška, Mira Makedonka, Dara Riba, Mića Romić, Đore, Kruno Šarić, Marijana, Borkan Zonić, Danijela Štambuk, Marina Gruden, Sonja Jovanović, Keka Tutunović… a to su istinske legende jugoslovenskog folklora.

Horsku sekciju su vodili Bogdan Babić sa asistentima Dimitrijem Stefanovićem Tadinom, Dumaksom, Juraj Ferikom, Draganom Radivojevićem, Pajom Medakovićem, Šacom Vujićem… Posle Babića rukovodstvo je preuzela Dara Matić Marović, dotadašnji asistent. A pevali su, pored ostalih, Jelka Zakonodavka, Danica Jovanović Smuđa, Ljilja Milojević, Nada Anojčić, Nada Begović, Duša Potparić, Danka Mitić, Mira Marinković, Cica Ferik, Jadranka, Dragica Stanić-Marjanović, Bidža Marjanović, Radmila Mikić, Nada Murin, Ivana Dolničar, Ksenija Bunuševac, Bibica, Sneška Trbojević, Brankica Cvejić, Dolores, Ivana Milojković, Mica Kalajdžić, Daca Stefanović, Bambika, Beba Trifunović, Mira Grofica, Olgica Milošević, Goca Kojadinović, Nada Katunarić, Mira i Vesna Čurčić, Mira Bertok, Ljilja Ljubotina, Najla,Trajka, Svetlana Bojčević, Mira doktorka, Vanja, Ljilja Sivka, Nena Živković, Nena Vukčević, Goca Ćurguz, Nada Talijančić, Žika Jovanović, Bane Matić, Bane Simonović, Vladeta Mijušković, Stole Stamenković, Obrad Stanojević, Žarko Jovanović Komanin, Pera Šiptar, Adule, Pera Detlić, Marko i Luka Ježina, Bata Erdeljan, Đoka Vučetić, Berko, Kolja Čajkanović, Maksa, Zoran Šarić, Lale Milinković, Zoran Rambosek, Kira, Rajko, Martin Legat, Mile Popov, Sima Ivković, Toša Bojadžija, Jovica Jelić, Cica Samardžić, Joca Mrkonjić, Tapa, Bata Kokoška, Dejan Pomorišać, Vlada Holovka, Rastko, Moma Gojgić, Moca, Šane, Tića, Mika, Dika Đorđević, Pećko, Desko, Joca Saša Milošević, Miša Perović, Miša Šibalić, Miša Galvanski, Klašnja, Mića Ćelentano, Mića Nišlija, Vlada Mikić, Miško i Nada Dimitrijević, Sneška Stamenković, Viktorija, Izolda Barudžija, Vlada i Bajka, Mile Opera i još mnogi, mnogi koji su bili personalno obeležje horskog Beograda.

Studentski Big Bend pod upravom Bubiše Simića i Miće Kotlića, u čuvenom „Indeksu“ po preobuci u Big Bend RTB osvojili su Zuan le Pen. Legendarna beogradska igranka u „Indeksu“ je inspirisala filmadžije za film „Subotom uveče“.

A u „Indeksu“ se igrao i fudbal do kasno u noć, ne samo međusobno, nego i mečevi folklor protiv hora, bez ijednog razbijenog prozora.

To je bila zabava kao i druženje u klubu ali posle mnogih veoma iscrpljujućih proba, neophodnih da sve sekcije steknu takav ugled i postanu svetski brend u svom fahu kao „Branko Krsmanovic“.

Za to su bili potrebni vrhunski umetnički rukovodioci, vrhunski repertoar, vrhunski rad i vrhunski članovi. Evo jednog inserta sa godišnje Skupštine hora krajem decembra 1968. godine: „Za ovih godinu dana od kraja decembra prošle godine do danas mali smo 102 koncerta i 250 proba.“ Mnogo, mnogo rada, pa tek onda pokušavaš da dostigneš visoki kvalitet, da bi stigao da postaneš na kraju svetski brend.

Hor je nastupao na Berlinskom festivalu oktobra 1965. godine (150 pevača) sa jednom kraćom kantatom Igora Stravinskog i sa koncertnim izvođenjem „Ivana Susanjina“ Mihajla Glinke u sali zvanoj Karajanov Cirkus zato što je zgrada projektovana kao cirkuska šatra.

U prvom redu sedi Herbert fon Karajan. Finale je pesma“ Slavsa, slavsa, ti ruski car“, što je bila ruska carska himna, usred Berlina 20 godina posle rata. Herbert fon Karajan ustaje, tapše i viče „Bis, bis, fantastičan hor“.

Na Dubrovačkim letnjim igrama 1968. godine pevamo Verdijev Rekvijem (130 pevača) a u prvom redu Crkve Mala Braća sedi Zubin Mehta. Na kraju koncerta stoji, aplaudira i viče „Bis, bis“.

Posle koncerta na večeri u „Mimozi“ Mehta izjavljuje da takav hor u životu nije čuo i da se dogovorimo gde i kada u svetu hoćemo da nam on diriguje Rekvijem, ne verujući da smo mi amateri. Dakle, dva možda najistaknutija dirigenta druge polovine 20. g veka stoje i aplaudiraju i traže bis, to je predivan rezultat našeg rada, zalaganja i kvaliteta.

Sve sekcije su putovale na mnoge turneje po inostranstvu, navešću samo najznačajnije. Hor je bio 1955. godine u Arecu, Italija, i na čuvenom festivalu uzeo sva prva mesta, tako da su posle toga morali da menjaju pravila.

Na Svetski festival omladine u Moskvi ide i folklor i hor. Tu su takođe pale nagrade, a skraćeni hor sa folklorom se zaputio za Kinu. Još ima živih članova Društva koji se dobro sećaju tog gostovanja.

Lađom se putovalo u Beč 1959. na Svetski festival omladine.

Ansambl narodnih igara je išao u to vreme na turneju u Meksiko, što je za to vreme bilo „druga planeta“. Velika svetska turneja je bila od septembra 1963. godine do avgusta 1964. godine. Obnovljeni sastav ansambla bio je takođe i na turneji u Meksiku u istom terminu kada je održana Olimpijada 1968. godine.

Takođe su tih godina bili veoma izuzetno zapaženi nastupi Akademskog pozorišta u Erlangenu, Nemačka.

Najveća svetska koncertna agencija Columbia Artist Management, inc. (CAMI) angažovala je hor za turneju po SAD 1960. godine, na tri meseca. Zbog izuzetnog prijema kod američke publike hor je putovao ukupno na osam tromesečnih turneja po SAD i Kanadi, a pevalo se u najčuvenijim koncertnim dvoranama od Karnegi hola, Constitution Hola, Masoni Temple u San Francisku pa i do ogromnih gimnazijskih sportskih dvorana za preko 10.000 gledalaca.

Obično je svaki put bilo po pet biseva. Veoma često su naši zemljaci organizovali okupljanja posle koncerata. Na našim autobusima je pisalo „Branko Krsmanović Choir of the Belgrade University“.

Iznad ulaza u zgradu u Balkanskoj 4 trebalo bi da stoji tabla na kojoj piše: „OVDE ŽIVI I RADI AKUD ‘BRANKO KRSMANOVIĆ’ OD 14. 12. 1945.“