Videti očigledno ili zašto je važno da prihvatimo „ono što jeste“ u komunikaciji s drugim ljudima?

Jedni taj raskorak primaju kao važnu informaciju i tome prilagođavaju svoja očekivanja, ideje, planove i sveukupno ponašanje. Informacije koje dobijaju preko svojih čula su činjenice koje imaju funkciju smernica i prediktora za ubuduće.

Drugi, taj raskorak doživljavaju prvenstveno kao razočarenje koje može da bude u toj meri preplavljujuće da poprima funkciju filtera kroz koji više ne mogu da vide ono što je očigledno.

Umesto toga, vide samo svoju zamisao o tome kakav bi trebalo da bude njihov kontakt sa drugom osobom. Fokusiraju se na svoje želje i bave se svojim idejama, pretpostavkama, uverenjima i principima, a ne realnošću – ko je druga osoba, kako se prema njima ponaša, kako to na njih utiče i šta će oni povodom toga preduzeti. Umesto realnosti i konkretne akcije, kao startnu poziciju za delanje biraju fantaziju i fantaziranje.

Neverica i iščuđavanje

Neprihvatanje očiglednog možemo da manifestujemo kroz različita ponašanja. Neverica i iščuđavanje mogu da budu jedan od načina na koji odbijamo da prihvatimo očigledno. Kad smo svaki put iznova u neverici za ista iskustva sa istim ljudima, najverovatnije odbijamo da prihvatimo realnost.

Na verbalnom nivou, to se ispoljava ponavljanjem konstatacije „Ne mogu da verujem“ i zapitanošću „Kako je moguće?“. Držeći sebe u stanju čuda i neverice, kao da potajno verujemo da svojim neprihvatanjem zaustavljamo vreme, kao vazduh koji smo udahnuli i odbijamo da izdahnemo dok se stvari ne poprave i ne dođu „na svoje mesto“, kao naš uslov da nastavimo dalje.

A istina je da rasipamo svoju energiju i gubimo dragoceno vreme, jer svoje resurse ulažemo u čuđenje i neverovanje umesto u pronalaženje rešenja i izlaza iz situacije.

Razočarenje i revolt

Ponavljano bavljenje razočarenjem i revoltom zbog nečijih postupaka može da bude znak da odbijamo da prihvatimo ono što jeste.

To naročito važi kada su u pitanju ista iskustva sa istim ljudima. Kao da kažemo – „Znam ja za to, ali ću se ponašati kao da ne znam“.

Opirući se da prihvatimo očigledno, kao da gajimo potajnu nadu da ćemo ga svojim neprihvatanjem poništiti i tako ponovo stvoriti uslove da se desi „ono što treba i kako treba“.

Geštalt terapija 

Kada su u pitanju neprijatna i bolna iskustva u kontaktu sa drugim ljudima, nije neshvatljivo ako se zaogrćemo čuđenjem i nevericom kao čarobnim plaštom da bismo se zaštitili od vlastitog saznanja, jer dok god se čudimo i ne verujemo, kao da stvaramo zaštitni prostor između nas i našeg iskustva.

Poput čarobnog plašta koji leprša oko nas dok se vrtimo u krug i rasteruje saznanje koje donosi bol. Isto važi i za bedeme razočarenja i revolta.

Gradimo bedeme od razočarenja i revolta da bismo se zaštitili od prodora bola, jer dok god smo ljuti i besni ne možemo da osetimo koliko smo tužni i povređeni.

Psihoterapija je pomaganje klijentu da se suoči sa onim što pokušava da izbegne, kaže Frederik (Fric) Salomon Perls, psihijatar, psihoanalitičar i jedan od osnivača geštalt terapije.

Geštalt terapija se bavi „onim što jeste“ i fokusirana je na neposredni trenutak, na „sada“, a osnova postulata na kojima se bazira geštalt terapija je verovanje da je čoveku bolje kada prihvata istinu i kada je svestan onoga što jeste, kaže Edvard V.L. Smit, klinički psiholog i učenik Lore Perls, psihologa i jedne od utemeljivača Geštalt terapije.

Za naše mentalno zdravlje od velike je važnosti da negujemo svoj kapacitet da vidimo i prihvatimo ono što jeste. To je način da živimo u sadašnjem trenutku.

Kada prihvatamo očigledno to ne podrazumeva da se slažemo, odobravamo ili da odustajemo. Prihvatanje očiglednog je prihvatanje realnosti i ono nam je neophodno za donošenje dobrih odluka i izlazak iz situacija u kojima se ne osećamo dobro.

U suprotnom možemo da provedemo dugo vremena u čuđenju i neverici ili u protestu i ljutnji i da se vrtimo u krug do iznemoglosti, nepovratno gubeći dragoceno vreme našeg života, provodeći ga u trpnji i patnji.

Novi početak 

Svaka promena u našoj dnevnoj rutini i u našim navikama predstavlja novi početak. Isto važi i za relacije sa drugim ljudima. Možemo da izaberemo da živimo u sadašnjem trenutku. Kada živimo u sadašnjosti, koristimo sve što nam je na raspolaganju, kaže Fric Perls.

Za početak, možemo da vežbamo da koristimo svoja čula. Šta se dešava upravo sada? Šta vidim i čujem sada, u ovom trenutku?

Ideja da prihvatimo ono što jeste može da nam zvuči nejasno i zbunjujuće. U redu je da imamo otpor. U redu je da nam je teško i da nam ne bude logično – „Kako da prihvatim?!“. Šta možemo da izgubimo kada već naši dosadašnji napori nisu doneli rešenje? Možemo da izgubimo samo sopstvene iluzije.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

www.gestalt.org.rs