Džonson, Klinton, Tramp (i Nikson): Svi članovi „ozloglašenog“ kluba

Predsednik Donald Tramp postao je tek treći predsednik u istoriji protiv kog je Predstavnički dom američkog Kongresa pokrenuo opoziv sa dužnosti.

Jedan drugi – Ričard Nikson – dao je ostavku neposredno pre nego što je došlo izvesnog pokretanja opoziva.

Ali nijedan drugi nije smenjen sa dužnosti.

Šta se, dakle, desilo sa njihovom popularnošću i sa izbornim statusom njihove partije?

Endru Džonson

Šta je uradio?

U senci Građanskog rata, predsednik Endru Džonson – demokrata – neprestano se koškao sa Kongresom u kom su većinu imali republikanci oko toga kako ponovo izgraditi poraženi jug Amerike.

„Radikalni republikanci“ su tražili da se donese zakon kojim bi bile uvedene stroge kazne za bivše vođe Konfederacije, ali i zaštitila prava oslobođenih robova. Džonson je koristio predsednički veto da na svakom koraku blokira inicijative republikanaca.

U martu, Kongres je usvojio Zakon o roku službe, osmišljen da ograniči predsednikovu moć da otpušta članove kabineta bez odobrenja Senata. Iz prkosa, Džonson je otpustio člana kabineta i političkog rivala Edvina Stentona dok je Kongres bio na pauzi.

Ako vam današnja dešavanja deluju preterano politički teatralna, to je savršeno u skladu sa tradicijom pokretanja opoziva: Stenton je reagovao na otpuštanje tako što se zaključao u kancelariju i odbio da je napusti.

Otpuštanje Stentona bila je kap koja je prelila čašu – poslanički klub republikanaca u Predstavničkom domu sastavio je po hitnom postupku 11 tačaka opoziva.

Posle glasanja po partijskoj liniji, tačke su predstavljene Senatu, gde je on oslobođen, ali zamalo. Nedostajao je samo jedan glas za dvotrećinsku većinu koja je bila neophodna da bude opozvan.

Koje su bile posledice?

Prema nekim svedočanstvima, Džonson je zaplakao kad je čuo da je oslobođen, zarekavši se da će se posvetiti izglađivanju reputacije.

Nije funkcionisalo.

Odslužio je ostatak predsedničkog mandata, ali njegovi poslednji meseci na dužnosti bili su obeleženi istim onim borbama za prevlast koje su dovele do pokretanja opoziva.

A 1869. godine demokrate su izgubile vlast od republikanskog kandidata generala Julisiza S. Granta, koji je dozvolio da se plan njegove partije o Radikalnoj rekonstrukciji nastavi.

Koje je njegovo nasleđe?

To što je protiv njega pokrenut opoziv.

I što je 1867. godine kupio Aljasku za fenomenalnu sumu od 7.2 miliona dolara.

Džonson je bio i jedan od najsiromašnijih predsednika. Nikad nije pohađao školu.

Ričard Nikson

Šta je uradio?

Protiv Ričarda Niksona trebalo je da bude pokrenut opoziv zbog provale u štab Demokratske partije u poslovnom kompleksu Votergejt u Vašingtonu 1972. godine.

Kad je istraga pokazala da su provalnici plaćeni iz sredstava izdvojenih za Niksonovu predizbornu kampanju, skandal Votergejt postao je mnogo više od obične provale, uplevši u slučaj glavne zvaničnike Bele kuće.

Nikson se skoro dve godine upinjao da prikrije ulogu u zaveri, što je na kraju dovelo do njegovog pada.

Napori republikanskog predsednika pokazali su se uzaludnim. U avgustu 1974. godine, kad je Sudski odbor Predstavničkog doma pripremio tačke opoziva, Nikson je bio primoran da objavi snimke iz Ovalne sobe na kojima se čuje kako izdaje uputstva osoblju – tražio je da CIA naredi FBI agentima da obustavi istragu o provali u Votergejt.

Ova danas slavna traka, poznata i kao „pištolj koji se puši“, obeležila je konačan neuspeh Niksonovih pokušaja da zataška slučaj.

Dvadeset sedmog jula, Sudski odbor Predstavničkog doma glasao je za usvajanje opoziva po tri tačke – opstrukcija pravde, zloupotreba položaja i nepoštovanje Kongresa – i poslao ih Predstavničkom domu na glasanje.

Ali do glasanja nikad nije došlo.

Osmog avgusta 1974. godine, Nikson je podneo ostavku. On do današnjeg dana ostaje jedini američki predsednik koji je to učinio.

„Nikad ni od čega nisam odustajao“, rekao je on držeći govor povodom ostavke. „Napustiti položaj pre isteka mandata protivno je svakom instinktu u mom telu. Ali kao predsednik, moram da stavim interese Amerike na prvo mesto.“

Koje su bile posledice?

Potpredsednik Džerald Ford položio je zakletvu kao predsednik šest nedelja kasnije i pomilovao Niksona za sve zločine koje je počinio dok je bio na dužnosti.

Na izborima održanim manje od dve godine kasnije, Ford je izgubio i morao da preda Belu kuću demokrati Džimiju Karteru.

Koje je njegovo nasleđe?

Bez dileme – Votergejt skandal. Iako nikada nije priznao da je učinio kriminalno delo, priča o njemu služi kao upozorenje na zloupotrebu predsedničkih ovlašćenja.

Nikson je preminuo u aprilu 1994, 20 godina nakon što je osramoćen podneo ostavku.

Govor na njegovoj sahrani držao je Bil Klinton.

„Neka se vreme tokom kog smo predsedniku Niksonu sudili uzimajući u obzir bilo šta manje od čitavog njegovog života i karijere, sada završi“, rekao je on.

Bil Klinton

Šta je uradio?

Svega nekoliko godina nakon što je predsednik Bil Klinton tražio oproštaj za Niksonove mane, demokrata iz Arkanzasa i sam se našao u centru bure.

Godinu dana otkako je preuzeo dužnost, Klinton se našao na meti istrage specijalnog tužioca Ministarstva pravde.

Pod vođstvom specijalnog tužioca Keneta Stara, razmere istrage o poslovanju sa nekretninama proširile su se u januaru 1998. godine kako bi obuhvatile predsednikovu aferu sa bivšom stažistkinjom Bele kuće Monikom Levinski.

U sklopu zasebne optužbe protiv predsednika – seksualno zlostavljanje Pole Džons – Klinton je upitan za odnos sa Levinski. Pod zakletvom, Klinton je 17. januara negirao da je imao odnos sa bivšom pomoćnicom u Beloj kući.

Samo nekoliko dana kasnije, Klinton je slavno ponovio taj demanti.

„Želim da me saslušate“, rekao je predsednik Klinton u obraćanju medijima u Beloj kući. „Nisam imao seks sa tom ženom, Monikom Levinski. Nikad nisam naložio nijednoj osobi da laže, ni jedan jedini put, nikada.“

A zatim je Star predstavio rezultate istrage Kongresu – bio je 9. septembar 1998. godine. U izveštaju na 445 strana nalazilo se lascivno svedočanstvo Monike Levinski koja je sa nezavisnim tužiocem postigla sporazum o imunitetu u zamenu za saradnju na slučaju.

U izveštaju su bili predstavljeni i drugi problemi – ukupno 11 mogućih osnova za opoziv. U decembru 1998. godine, Predstavnički dom američkog Kongresa glasao je po partijskoj liniji da se Klinton opozove po dva osnova: krivokletstvo i ometanje rada Kongresa.

U februaru, Senat pod kontrolom republikanaca oslobodio je Klintona optužbi.

Koje su bile posledice?

Tokom godinu dana, koliko je skandal Levinski-Klinton potresao zemlju, predsednik se opirao sve brojnijim zahtevima za ostavkom.

U istom periodu, Klinton je uživao ogromnu podršku javnosti. Krajem januara 1998. godine, procenat onih koji su ga podržavali bio je jedan od najviših u istraživanjima javnog mnjenja. Anketa koju je za CNN uradila kompanija Galup, pokazala je da 67 odsto Amerikanaca podržava predsednika.

Na kraju, jedini političari koji su izgubili poslove tokom krize pokretanja opoziva bili su republikanci.

Republikanski plan da iskoriste skandal kako bi pobedili na izborima na sredini mandata 1998. godine obio im se o glavu: demokrate su popravile odnos snaga i u Predstavničkom domu, i u Senatu.

Klinton je dužnost napustio u januaru 2001. godine sa procentom podrške javnosti od 65 odsto – najvećim koji je doživeo bilo koji njegov prethodnik u pola veka pre toga.

Ali njegova partija izgubila je Belu kuću kad je Džordž Buš mlađi porazio Ala Gora tokom ponovnog brojanja glasova na Floridi.

Koje je njegovo nasleđe?

Zavisi koga pitate, ali skandal sa Monikom Levinski se nalazi u samom vrhu onoga na šta ljudi prvo pomisle. Pokretanje opoziva koje je usledilo? Ne toliko.

Visok procenat podrške tokom čitavog tog procesa pokazuje da mu on nije naudio kao što se to desilo dvojici njegovih prethodnika koji su morali da se suoče s tim.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]