Književnost i Dona Tart: „Tajna istorija” – roman o misterioznom ubistvu koje nas uzbuđuje već tri decenije

Tokom pisanja debitantskog romana Tajna istorija, podviga za koju joj je bilo potrebno osam godina, Dona Tart nije verovala da će se mnogo čitalaca zainteresovati za ovu knjigu.

I tako je nastalo delo inspirisano ljubavlju prema grčkoj mitologiji, što je i bila glavna tema u melanholičnoj priči u stilu Čarlsa Dikensa o grupi studenata klasičnih nauka na elitnom univerzitetu u Novoj Engleskoj, koji dele stravičnu tajnu.

„Smatrala sam da pišem staromodnu, veoma bizarnu knjigu, koja se neće dopasti nikome sem meni. Pisala sam za sebe i moje prijatelje,“ rekla je autorka u intervjuu datom 2018.

Ispostavilo se da je brinula bez razloga.

Nakon što je roman objavljen, u septembru 1992, postao je hit i kod publike i kod kritike, bio je u retkom društvu dela koja su podjednako izazivala senzaciju i u literarnim krugovima koliko i na listama bestselera.

• Cena knjiga u Srbiji: Slučaj „Češljugar“
• Problematično nasleđe Lolitine priče, 60 godina kasnije, ili kako se rodilo čudovište
• Aleksandar Hemon: Balkansko životno iskustvo i književni uspeh u Americi
• Autorka „Zemlje nomada“ Džesika Bruder: „Američki san nije američka stvarnost“

Pritom uspeh nije bio kratkog daha.

Tajna istorija je postala knjiga koju ljudi čitaju više puta i potpuno ustreptali poklanjaju drugima.

Od objavljivanja, štampana je na 40 jezika.

Tri decenije kasnije, o njoj se i dalje diskutuje, čitava nova generacija čitalaca za ovu knjigu čula je preko mreže TikTok.

U međuvremenu, Dona Tart je objavila još dve knjige, između ostalog i Češljugara, za koji je dobila Pulicerovu nagradu, ali njen debi roman izazvao je najsnažnije reakcije.

Delom triler, delom roman o odrastanju smešten u kampusu jednog univerziteta, i najzad – delom grčka tragedija, Tajna istorija počinje jednom od najupečatljivijih rečenica u književnosti:

„Sneg u planinama se topio, a Bani je bio mrtav već nedeljama pre nego što smo shvatili ozbiljnost situacije u kojoj smo se našli.“

Iz prologa knjige koji izaziva jezu, odmah saznajemo da su narator Ričard Papen i njegovi prijatelji počinili zastrašujući zločin.

Čitalac je odmah upućen u tajnu – roman predstavlja priču iz dva dela: šta je prethodilo smrti njihovog kolege i šta se desilo posle.

Po objavljivanju, kritičar Njujork tajmsa je napisao:

„Zamislite zaplet Zločina i kazne Dostojevskog u kombinaciji sa pričom iz Euripidove Bakhe u atmosferi Pravila privlačnosti Breta Istona Elisa, ispričana elegantnim, setnim glasom koji dominira romanom Povratak u Brajtshed Evlina Voa.“

Spisateljica Lori Petrou pročitala je Tajnu istoriju „više desetina“ puta.

„Imala sam toliko primeraka te knjige, neke su mi ispale u kadi dok sam ih čitala, neke sam dala prijateljima, a nekima nedostaju strane koliko sam ih čitala,“ kaže ona za BBC Kulturu.

Prvi put ju je pročitala u školi, pozajmila ju je od prijateljice.

„Povezala sam se s knjigom na način na koji nisam ni sa jednom koju sam morala da pročitam u školi.

Sećam se kako je već na samom početku, kada Ričard priča o tome koliko je adolescencija monotona, ona pogodila moju žicu.

Ali zapravo, pisanje me je osvojilo. Toliko je lepo i precizno napisana.

Knjiga odiše nelagodom i hladnoćom; stvorila je od mene i čitateljku i spisateljicu.“

Pogledajte video: Bukjtuberi i bukstagrameri

Život u studentskom domu

Tajna istorija pripada dugoj tradiciji romana s radnjom smeštenom u krugu kampusa univerziteta, a među njima je i Stargazer, poslednji roman Lori Petrou o dvoje prijatelja na univerzitetu u kanadskoj zabiti tokom devedesetih godina 20. veka, pri čemu je inspiracija za pisanje ove knjige bila autorkina ljubav prema Tajnoj istoriji.

„Postoji očigledna paralela, pošto je roman smešten u malom kampusu i bavi se bliskim prijateljskim odnosima, a takođe u obe knjige prisutna je izvesna hladnoća, surovost za koju niste sigurni odakle dolazi, što budi nelagodu kod čitaoca.“

Zatvoreni svet univerzitetskih kampusa, sa sopstvenim pravilima i hijerarhijama, u kombinaciji sa likovima koji dolaze iz različitih društvenih sredina i pokušavaju da izmisle sebe, već daju osnovu za zanimljivu priču.

„To su mladi ljudi koji su po prvi put u svom životu sami,“ kaže Petrou.

„Oni su raspušteni i ponašaju se grozno. Imamo inteligenciju, snobovštinu, privilegiju, sve te stvari su idealan teren za sjajnu književnost.“

U Tajnoj istoriji, Ričard Papen stiže na koledž Hamden gotovo slučajno, tako što je našao reklamnu brošuru za fakultet u džepu kaputa i prijavio se da bude student nakon jedne svađe s roditeljima, bez previše razmišljanja.

Odlazak iz Kalifornije u Novu Englesku predstavlja beg od porodice i dosade koju je osećao kod kuće, ali kada stigne u Hempden, pred njim se otvara jedan novi svet.

Pošto inicijalno nije uspeo da se upiše na predmet starogrčkog, gde studente lično bira harizmatični profesor Džulijan Morou, Ričardu će, najzad, ipak biti dozvoljen pristup ovom ekskluzivnom klubu, gde se pridružio blizancima Čarlsu i Kamili Mekoli, Frensisu Abernatiju, Henriju Vinteru i Edmundu Baniju Korkoranu.

Ričardovo srednjeklasno poreklo čini ga uljezom u ovoj bogatoj kliki, ali, naravno, u književnosti svi vole autsajdera.

Poput svojih likova, Tart je takođe studirala klasične nauke, a reference na klasična dela dodaju još jedan sloj romanu Tajna istorija.

„Poznavanje klasičnih nauka i ljubav prema toj oblasti, koju gaji autorka, prepoznaju se u Tajnoj istoriji,“ kaže Oven Hodžkinson, profesor grčke i rimske kulture na Univerzitetu Lids.

„Mogao je i neko drugi da napiše sličan zaplet sa likovim koji su zasnovani na ljudima koji vole klasične nauke i to bi verovatno bilo sasvim dobro, ali jasno je iz perspektive klasičara da ona nije slučajno čitala Euripidove Bahke, već je proučavala ovo delo i cenila ono što je o njemu napisano.“

„Nasilje i okrutnost“ Euripidove drame spominje se na početku knjige, kada Džulijan Morou diskutuje sa studentima o tome šta su dionizijski rituali, objašnjavajući im da je „lepota užasna“.

Studenti kasnije izvode svoju verziju bahanalija u šumi – biće to noć velikog bančenja, opijenosti i, konačno, ubistva.

I dok su Bakhe najočiglednija referenca, u romanu Done Tart postoje i mnoge druge, složenije, uglavnom skrivene onima koji nisu poznavaoci klasičnih nauka, kaže Hodžkinson.

„Ironija je što su time stvoreni spoljni i unutrašnji krugovi čitalaca, poput unutrašnjih i spoljnih krugova između studenata klasičnih nauka i onih koji to ne studiraju,“ kaže on.

„Neki čitaoci će moći da cene mnogo više aluzija i slojeva u knjizi, pošto su svesni da su privilegovani; međutim, to je takođe i nelagodna pozicija, pošto time čitaoci postaju poput Henrija ili nekog drugog člana ekskluzivne klike klasičara.“

• „U potrazi za izgubljenim vremenom”: Najkomplikovaniji roman i remek delo Marsela Prusta
• „Buntovan i kontradiktoran“: Ko je bio Lav Nikolajevič Tolstoj
• Jasminka Petrović za BBC: „Deca najviše vole da pričaju, samo ih treba slušati“
• Šta sve niste znali o Dostojevskom: Pisac krimi romana, zatvorenik i prorok

Popularna ekipa

Biti deo talentovanog kružoka je nešto što je poznato Doni Tart.

Ona je započela pisanje Tajne istorije dok je bila studentkinja na Beningon koledžu, elitnom humanističkom univerzitetu u Vermontu.

U njenoj generaciji, koja je diplomirala 1986, bili su i Džonatan Letem i Bret Iston Elis, kome je Tajna istorija i posvećena.

Elis je objavio debi roman Manje od ništice dok je pohađao Benington, a tu je pokupio i inspiraciju za sledeći roman Pravila privlačnosti (u kome se spominje „ona grupa klasičara čudaka, koji najverovatnije lutaju okolo žrtvujući farmere i izvodeći paganske rituale.“)

Poput svog protagoniste, Tart, poreklom iz Misisipija, delovala je kao autsajder među decom na ovom koledžu, koja su imala nasledstva, ali se, poput Ričarda, brzo uklopila u tu ekipu.

Godine 2019. novinarka Lili Anolik napisala je istoriju na osnovu usmenih predanja o vremenu koje su tri buduće književne zvezde provela na Benington koledžu osamdesetih, objavljenu u magazinu Eskvajer, od čega je kasnije nastao i 14-estodelni podkast Bilo jednom na Benington koledžu (Once Upon A Time… At Bennington College).

Od knjiga spomenutih autora, ona je kao tinejdžerka prvo pročitala, i zaljubila se u potpunosti, u Tajnu istoriju.

„To je prva knjiga zbog koje nisam spavala cele noći jer sam želela da je završim,“ izjavila je ona za BBC kulturu.

„Donela sam razne odluke na osnovu ove knjige. Četiri godine sam se patila sa latinskim, jer sam želela da doživim ono što je doživeo Ričard Papen. Sećam se kako sam baš to jako želela.

„Ne znači da sam želela da učestvujem u ubistvu prijatelja. Želela sam da odem na koledž koji je star, s bogatom tradicijom, da studiram u zgradama prekrivenim bršljenom, ušuškanim među drvećem.“

Anolik čvrsto veruje da Tajna istorija ne bi postojala bez Benington koledža, toliki je uticaj fakultet imao na Donu Tart, koja je rekla da je to mesto gde je bila najsrećnija.

U knjizi, Ričard Papen kaže:

„Pretpostavljam da u svačijem životu postoje ključni trenutak kada je ličnost formirana; za mene, to je bio prvi semestar proveden na koledžu Hemden“, što je rečenica prepisana od reči do reči iz govora koji je Dona Tart održala kada je diplomirala na Beningtonu 1986.

Tokom intenzivnog istraživanja života na Beningtonu koledžu osamdesetih, Anuluk je otkrila sočne detalje, poput podatka da je Dona Tart održavala zabave na kojima se pio martini u njenoj sobi u studentskom domu, a Elis je jednom prilikom došao u kampus s koferom prepunim drogama.

Anuluk se takođe bavila istraživanjem postanka romana – pokušavala da je da sazna ko su ljudi koji su poslužili kao inspiracija za likove.

Među njima su Mat Džejkobsen, nekadašnji kolega sa studija, koji nije mnogo voleo Donu (u razgovoru sa Anulik, opisao ju je kao „Joko Ono naših časova grčkog“), a koji je bio ispiracija za Banija, lika kog su kolege ubile.

Tart je odbacivala tvrdnje da je knjiga zasnovana na njenom životu.

„Samo na posredan način, u pitanju je fantazija o univerzitetskom životu,“ rekla je u jednom intervjuu. (Doduše, priznala je da joj je za inspiraciju poslužio nerazrešeni nestanak studenta sa Benington koledža četrdesetih godina 20. veka)

Kada je magazin Njujorker objavio profil o profesoru klasičnih nauka s Beningtona Klodu Fredriksu, navodeći da je on bio inspiracija za Džulijana Moroua iz Tajne istorije, Tart je odgovorila fektčekerima ovog časopisa izjavom u kojoj je branila njenog „dragog i širokogrudog“ nekadašnjeg profesora, negodujući zbog toga što su novinari napravili takvo poređenje.

„Ta vrsta zabune je istovremeno i tragična i nepravedna prema sećanju na Kloda.“

Dok je trajalo emitovanje podkasta, čija je autorka Anulik, advokati Done Tart poslali su pismo producentima, upozoravajući ih da ne koriste „lažne, obmanjujuće ili netačne izjave“ o spisateljici.

Za razliku od Breta Istona Elisa i Džonatana Letema, Tart je odbila da sagovrnica, bez obzira na to da li je reč o tekstu ili podkastu.

„Dona je očigledno osoba kojoj je stalo do privatnosti i slava nije nešto što je privlači. Uprkos tome, popularnost je nije mimoišla,“ kaže Anulik.

„Tajna istorija nije jedina književna tvorevina stvorena tokom godina koje je provela na koledžu Benington.

„Stvorila je i samu sebe – svoju personu, koja je je podjednako teatralna. Reč je o svesnoj tvorevini genijalnoj koliko i njena književnost.“

Deo te persone je njena pojava – crna kosa ošišana u bob frizuru, krojena odela, kravate i ešarpe, ono po čemu je danas prepoznajemo, a što Anulik smatra da je poput njene književnosti, pod uticajem knjige Povratak u Brajdshed.

„Ona je potpuno svesno odlučila da izgleda kao lik iz romana Ivlina Voa. Ona je ženski Sebastijan Flajt.“

Bret Iston Elis među prvima je pročitao rukopis Tajne istorije, a zatim je upoznao prijateljicu sa svojim književnim agentom, koji je uspeo da obezbedi 450.000 dolara za honorar za knjigu.

Po objavljivanju knjige 1992, kritike su većinom bilo pozitivne (Tajm magazin je ocenio knjigu kao „privlačnu za intelekt“, a Njuzdej ju je nazvao „trilerom za ljude koji vole da misle“, mada postoje i drugačija mišljenja, iako samo donekle, jer je Indipendent primetio da se u njoj „stil iznova i iznova uzima kao suština“.

Ipak, mašinerija koja priozvodi hajp već je bila u punom zamahu kad je Tart dobila profil od osam strana u magazinu Veniti fer (Vanity Fair), a fotograf ju je snimio sa njenim psom, bokserom Pongom.

Njen izdvač Soni Mehta je izjavio za Njujork tajms: „Nismo znali kako ona izgleda kada smo kupili knjigu, ali njen izgled ni u kom slučaju nije odmogao.“

Rečenica kojom počinje tekst u Veniti feru glasi: „Dona Tart, koja će vrlo brzo postati poznata ….“, ali od samog početka Tart je želela da održi atmosferu misterije, odbijajući da odgovori na pitanja o privatnom životu.

Retki detalji koji bi se pojavili ubrzo bi bili mitologizovani: kada ostavljate glasovnu poruku na njen telefon, javiće vam se T. S. Eliot koji čita Pustu zemlju; ona kupuje odeću na dečijem odeljenju u Gepu i može mnogo više da popije od Breta Istona Elisa.

Tokom dosadašnje karijere nije često davala intervjue – samo kada bi morala da promoviše knjigu, a u prethodnih 30 godina to se dogodilo samo još dva puta, kada je objavila romane Mali prijatelj (2002) i Češljugar (2014).

Misterija je samo dodatno doprinela legendi o njoj.

„To veoma dobra knjiga, zato je i izdržala test vremena“ kaže Anulik. „Sigurno ne šteti što Dona ima instinkt kad je reč o atmosferi u savremenoj kulturi. Takođe, ona zna kako održati enigmatičnu reputaciju.“

Ipak, ideja da je ona neka vrsta pustinjaka je potpuno pogrešna.

U intervjuu za italijanski magazin Rivista (Rivista) prošle godine, ona je otvoreno govorila o tome koliko voli modu, o savremenoj muzici koju voli da sluša (Lana del Rej), vremenu koje provodi pišući („svakog jutra po tri sata“), a najavila je i da će se uskoro pojaviti nova knjiga.

Nikoga nije iznenadilo što je objavila da nikada nije koristila društvene mreže.

• Danilo Kiš kao „čuvar izgubljenih svetova“
• Kako je viski spojio Čerčila, Pekića i BBC
• Virdžinija Vulf – ikona feminizma koja je izgubila bitku sa duševnom bolešću
• Uliks – 100 godina od objavljivanja Džojsovog remek-dela

Viralna proza

Stoga se može reći da je vrhunac ironije činjenica da su društvene mreže razlog zašto Tajna istorija doživljava novi talas popularnosti, zahvaljujući Mračnoj akademiji (Dark Academia), skulpturi na TikToku i Instagramu koja romantizuje učenost i slavi estetiku „tradicionalnog akademizma sa prizvukom gotike“.

Knjiga se smatra najvažnijim tekstom Mračne akademije, a video klipovi koji imaju hešteg #thesecrethistory imaju više od 150 miliona pregleda na TikToku, a u njima se mladi oblače kao junaci iz knjige, recituju napamet omiljene delove knjige ili pokazuju primerke romana sa beleškama koje su napisali.

„Predivno je što je čitava jedna nova generacija otkrila remek delo Done Tart,“ kaže Izabel Vol, urednica u Vikingu, britanskom izdvaču romana Done Tart, koji će objaviti posebno opremljeno izdanje povodom tridesetogodišnjice Tajne istorije.

Potpuno je razumljivo onda to što ova knjiga nalazi nove mlade čitaoce – iako svet opisan u njoj deluje veoma daleko u odnosu na današnje digitalno doba, smatra Petrou.

„To je mladost, zar ne,“ kaže Petrou. „Stvari koje sam ja prepoznala u ovoj knjizi kad sam bila mlada, prepoznaju, iznova i iznova, i drugi mladi ljudi.“

Anulik se slaže s tvrdnjom da je knjiga bezvremena.

„Mislim da je prirodno da su mladi ljudi snobovi. Tajna istorija je sjajan američki snobovski roman, isto kao što je Povratak u Brajtshed veliki engleski snobovski roman.“

Posle trideset godina i više miliona prodatih knjiga, otkriće Tajne istorije na neki način deluje kao da postajete član ekskluzivnog kluba.

„Čitati ovu knjigu po prvi put znači da uživate u delu osobe koja je najbolja u svom zanatu,“ kaže Petrou. „Zavidim svima koji nisu nikada čitali ovu knjigu.“

Pogledajte video: Aleksandar Hemon – od odrastanja u Jugoslaviji do Matriksa

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]