Kad hirurg šutne doktorku

Tokom dežurstva, dok je anestezirala bolesnika i pošto je uputila primedbu i komentar zbog izostanka trebovanja krvi, doktorka Jovanović je bila izložena verbalnom nasilju od strane ordinirajućeg hirurga, praćenim fizičkim napadom i šutiranjem u lumbalni deo leđa. Napad se odigrao pred punom operacionom salom, zabeležen je sigurnosnim kamerama i bio je praćen osionim komentarom: „Evo ti pred svima!“

Narednih dana, potresena i zaprepašćena zbog svega što se dogodilo, napadnuta doktorka je bila izložena daljem svojevrsnom maltretiranju, koje se sastojalo u sistemskom i sistematičnom obeshrabrivanju da insistira i očekuje adekvatno kažnjavanje kolege zbog nasilničkog ponašanja.

Desile su se sve uobičajene relativizacije skandaloznog postupka, odbrana izgrednika, razumevanje svih olakšavajućih okolnosti, od „privatnog života“ do „premorenosti“, koje bi mogle da umanje težinu prekršaja, pa sve do analiziranja postupaka napadnute doktorke zbog kojih bi se fizički napad mogao okarakterisati kao opravdan.

Zbog svega toga, koleginica je uz podršku svoje porodice i prijatelja odlučila da pravdu potraži na sudu. Sada, šest godina kasnije, koliko je trajao čitav postupak, presudom donetom od strane tri sutkinje, zaključuje se da doktorki nisu povređeni čast i dostojanstvo, već da je „samo“ pretrpela strah, zbog čega je optuženi dužan da joj isplati 20.000 dinara. Istovremeno, doktorka Jovanović je dužna da isplati tuženom 15.000 dinara na ime nadoknade troškova suđenja.

Možemo samo da se upitamo koja vrsta dokazivanja u postupku je potrebna da bi se šutiranje doktorke tokom dežurstva, dok brine o hitnim bolesnicima, okvalifikovalo kao povređivanje časti i dostojanstva. Trebalo bi da bude očigledno da time što nasilnik svodi osobu na stvar i objekat fizičkog napada, pred svedocima, pred drugim zaposlenima koji bi trebalo da tokom izvođenja složenih postupaka lečenja u timskom radu budu subordinirani žrtvi, jeste ponižavanje i ugrožavanje dostojanstva.

Postavlja se dodatno pitanje kako se odnosimo prema nasilju prema ženama u radnom okruženju i na koji način želimo da kao društvo preveniramo buduće slučajeve nasilništva? Koja je poruka poslata nasilnicima činjenicom da je kazna za fizički napad nepostojeća, posledice nikakve, a čitav postupak suđenja dovoljno dug da se više niko ni ne seća šta se zapravo dogodilo tokom jednog dežurstva pre šest godina?

Trebalo bi da nam bude očigledno i to da je koleginica Jovanović još jednom ponižena, javno, ovoga puta od strane tri sutkinje, koje ne vide povredu dostojanstva i časti u šutiranju jedne profesorke, samo zato jer je, kao i većina žena koje trpe nasilje stisla zube i održala narednog dana vežbe i predavanja studentima jer nije bilo jednostavno obezbediti zamenu. To se protumačilo kao izostanak posledice i duševnog bola kod tužilje.

U našoj zemlji, većinu specijalista anesteziologije čine žene. Takođe, nelekarsko medicinsko osoblje u većem broju čine žene. S druge strane, specijalisti hirurgije su u apsolutnoj većini muškarci. Daleko od toga da su svi hirurzi nasilnici ili osobe neprofesionalnog ili agresivnog ponašanja. Međutim, ono što u operacionim salama postoji jeste dosta visok prag tolerancije za različite forme verbalnog nasilja ili seksističkog ponašanja.

Ove pojave se opravdavaju velikim stresom kojem su izloženi svi zaposleni, posebnim okruženjem koje često vodi različitim formama neformalnog obraćanja ili bliskosti stečene u zajedničkim traumatskim događajima tokom visoko rizičnih postupaka i situacija. Ipak, teško bismo mogli da zamislimo da jedna hirurškinja šutne kolegu anesteziologa. Ili da hirurg fizički grubo nasrne na kolegu anesteziologa ili medicinskog tehničara koji je dosta snažan.

Dakle, izgredi su često rodno određeni. Iz tih razloga, ukoliko brinemo o pravima žena, nikakva tolerancija za verbalno i fizičko nasilje među zaposlenima u zdravstvenom sistemu ne sme da postoji.

Doktorka Gordana Jovanović je žena koja je visoko obrazovana, na višoj hijerarhijskoj poziciji u svojoj službi i akademskoj zajednici, za koju očekujemo da može da ima podršku i zaštitu bar jednog dela kolektiva. Šta mogu da očekuju druge žene, one koje nemaju tu vidljivost ili su u pozicijama koje ih čine zavisnim od potencijalnih nasilnika, kao što su to mlađe koleginice, medicinske sestre ili doktorke na volonterskim specijalizacijama, koje nemaju obezbeđeno radno mesto i nalaze se u nezavidnom socijalno-ekonomskom položaju?

I same procedure za borbu protiv nasilja među zaposlenima, koje postoje, nedovoljno su poznate, često se zanemaruju, a povređene osobe obeshrabruju da ih pokrenu. Ukoliko to i učine, epilog je najčešće kao i u ovom događaju, ponižavajući za onog ko potraži neku pravdu za sebe.

Poseban problem u perioperativnoj medicini predstavlja bezbednost bolesnika tokom lečenja. Jedna od veoma važnih komponenti bezbednosti jeste dobra komunikacija i saradnja svih članova tima koji učestvuje u lečenju. Koliko je tokom jednog dežurstva pre šest godina bezbednost bila ugrožena dok je tokom izvođenja opšte anestezije jednom bolesniku, njegov anesteziolog bio brutalno verbalno i fizički napadnut, a hirurg bio u dovoljno nekontrolisanom stanju da tako nešto uradi?

Kakva je komunikacija u timovima narednih dana, posle nerazrešenog konflikta, kada dolazi do neminovnih razvrstavanja u kolektivu i stavljanja na jednu ili drugu stranu? Da bi se obezbedili visoki standardi lečenja neophodno je da procedure budu jasne, da se vrlo strogo sprovode i poštuju, a među zaposlenima razvijaju odnosi poverenja i uvažavanja.

Anesteziologa nigde, pa ni u našoj zemlji, nema dovoljno. Ogroman broj čine žene. Na medicinskim fakultetima odavno brojčano dominiraju studentkinje. Treba ih motivisati da se odluče da odaberu kao svoj životni poziv ovu tešku specijalizaciju, izazovnu u svakom segmentu. Treba ih uveriti da će raditi težak posao, koji mora da bude društveno vrednovan i u okruženju koje će biti za njih bezbedno i motivišuće. Moraju da se osećaju poštovanim i ravnopravnim sa svojim muškim kolegama, bilo koje specijalnosti.

Pravda i pravo nisu isto, obeshrabrivao je moju koleginicu Gordanu Jovanović njen nadređeni dok je pisala tužbu.
Možda može da se ostane bez pravde u pravnom postupku. Međutim, bilo bi jako loše da ostanemo bez specijalistkinja anesteziologije u perioperativnoj medicini.

Medicina, anesteziologija, hirurgija… sve su ženskog roda. Treba da sačuvamo dostojanstvo i čast svake od njih.

Autorka je profesorka anestezije i intenzivne terapije i predsednica Komiteta za rodnu ravnopravnost Evropskog udruženja za anesteziju i intenzivnu terapiju (ESAIC)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.