Angela sa porukom 1Foto: Dragica Stanojlovic

Kancelarka Angela Merkel je posetila Srbiju.

Saopštila je pred odabranim novinarima da Evropa podržava Rio Tinto.

Fraze o visokim ekološkim standardima su se podrazumevale. Predsednik Srbije je prevazišao sebe u udvoričkom ponašanju.

Gospođa je otišla pošto je izrekla presudu nesrećnoj Srbiji. Oni tamo, u Evropi, odlučili su da mi postanemo njihova deponija.

Zastrašujuće saopštenje poslato u etar bez trunke zazora, kao da ništa drugo ne zaslužujemo, da informaciju treba da primimo kao dobru vest i da mirno čekamo da mnogi budu raseljeni i oterani iz kuća i sa imanja.

Sada je jasno šta Evropa od nas očekuje i zašto podržava naše uništitelje koji su ko bajagi legalno i legitimno izabrana vlast.

Šta bi još trebalo da nam se otvoreno kaže pa da pretrnemo od straha i da mobilišemo sve nagonske i racionalne snage za odbranu?

Ili smo se mi masovno već predali i pomirili da otaljavamo svoj jedini život na način koji kreiraju evropske birokrate i lokalni mafijaši?

Da li ćemo i dalje ponavljati mantru: „Šta ja tu mogu, ništa ne zavisi od mene“? i čekati da domaći i strani zločinci završe svoj stravični posao? Ako nismo spremni da branimo svoj život i svoja dobra, da li zaslužujemo da opstanemo kao suverena zajednica? Predajemo se a da se nismo ozbiljno suprotstavili.

Da se zapitamo šta bi se dogodilo kada bi nekoliko hiljada ljudi opkolilo predstavništvo Rio Tinta u Beogradu, i tu blokadu držali danima?

Ako bismo na tom zadatku izdržali mesec dana, vest o našoj upornosti i istrajnosti proširila bi se svetom, odakle bi mogli da očekujemo podršku ekoloških organizacija koji imaju značajan uticaj na javno mnjenje u mnogim državama.

Probuđena javnost možda može da pokrene konstruktivne akcije jer otrovi koji će iz naših reka teći do Dunava i Crnog mora ugroziće i Rumuniju i Bugarsku kao članice evropske asocijacije.

Uz ovu hipotetičku situaciju može da postavimo još jednu. Ako bi svakodnevno u sela oko Loznice odlazilo po nekoliko stotina ljudi različitih, relevantnih zanimanja, koji bi stanovnicima objašnjavali šta će se dogoditi sa njihovom zemljom, vodom, vazduhom i njima samima, možda bi ti ljudi osetili da neko razume njihove muke i ume da im pomogne.

Da li u Srbiji postoji organizacija, politička ili ekološka koja bi mogla da sprovede ovakav scenario? Odgovor je negativan, ako bi se očekivalo da takav posao odradi jedna politička stranka ili udruženje građana.

Pozitivan dogovor bi možda mogao da usledi kada bi se sve organizacije udružile oko jedinog cilja – ne dozvoliti da Rio Tinto dođe u Srbiju.

Ako bi se napravila anketa sa članovima svih postojećih organizacija u državi (izuzev SNS mafije) o njihovom stavu prema pomenutoj korporaciji, verovatno je da bi gotovo svi odgovorili da ne treba da se eksploatiše jadarit.

Međutim, kada je potrebna zajednička akcija, onda prestaju racionalni razlozi i bezbroj iracionalnih i infantilnih stupa na scenu.

Tada mnogi periferni razlozi postaju glavni i svi počinju da veruju da su oni u pravu.

Onda postaje važno ko je govorio na protestu, zašto je rekao ono što je rekao i ko direktno ili indirektno radi za Vučića.

Rio Tinto se ne pominje, već sitni interesi, večiti nesporazumi i prosta prepričavanja i prežvakavanja poznatih fraza.

Ako postoje organizacije i pojedinci koji shvataju da se nalazimo na pragu uništenja, onda im je valjda jasno sa nema vremena za čekanje.

Ako još uvek računaju ko će sa kim a ko protiv koga, onda možemo da žmurimo i nastavimo da pametujemo na društvenim mrežama i portalima, u iščekivanju čuda koje se neće dogoditi, kao ni dan posle za koji neki imaju plan.

Autorka je lekarka u penziji iz Vršca.