Australijski sud u nebranom grožđu 1Foto: Lična arhiva

Nije trebalo dugo, samo pet dana, da se donese puna presuda, odnosno objave razlozi za presudu koja je izrečena 16. januara.

Predsedavajući Federalnog suda, a i Sudskog veća u slučaju Đoković, sudija Olsop (Allsop), tačno je u 4:15 po podne po lokalnom vremenu, kao što je i najavio, postavio svoje obrazloženje na portal Suda.

Iskreno, da se ovako kompleksna presuda, i od tako velikog značaja, donese sa svim razlozima, u roku od samo nekoliko dana posle ročišta je zaista neuobičajeno.

Na presude se zna čekati mesecima, što je poznato u svim sudskim sistemima u svetu. Ali, u ovom slučaju se ipak potvrdila ona narodna „što je brzo to je i kuso“.

Pre svega želim da kažem da je poznavaocima australijskog državnog uređenja jasno da je takozvano „trojstvo“ – sudstvo, zakonodavno telo (parlament) i izvršno telo (vlada) istorijsko nasleđe iz Velike Britanije i takozvanog Vestminster sistema.

Smatra se da je snaga stabilnosti ovog državnog sistema u toj podeli vlasti i svojevrsnoj nezavisnosti svake od ove tri grane državnog aparata.

Zato je i sam sudija Olsop to izneo na početku svog kratkog izlaganja o odluci koja je sledila tog 16. januara, naime, da se ove tri državne funkcije drže potpuno odvojeno i da ne utiču na rad jedna drugoj.

Kao da je hteo da se (o)pravda i podseti sve koji slušaju (a takvih je bilo stotine hiljada na svim kontinentima!) da nijedan ministar nije iznad nijednog sudije, i da je svaka sudska odluka potpuno samostalna i odvojena od vladinog uticaja.

U suštini, ovaj aspekt je važno razumeti, jer ta borba da se po svaku cenu pokaže da je Sud samostalan i politički nezavistan je u srcu celog ovog predmeta i iznesenih sudskih razloga.

Ja u stvari smatram da je Vlada u slučaju Đoković veoma lukavo uvukla Sud u svoju političku igru i da se Sud našao u – recimo – neobranom grožđu.

Međutim, nije mogao da odbije da odigra svoju ulogu, a kako ju je odigrao, predmet je ovog članka.

U celoj stvari je interesantno to da koliko god da je odluka sama po sebi bila neočekivana, toliko je njeno obrazloženje – blago rečeno – očekivano i po stilu i po sadržaju: stilski suvoparno i stereotipno, neinventivno, ali pravnički korektno.

To je, nažalost, često slučaj sa značajnim sudskim odlukama u kojima se sudije iz petnih žila trude da ni u dlaku ne odstupe od slova zakona, sve da bi pokazali kako su važni i samostalni.

Avaj!

U svojih 106 paragrafa Sudsko veće se svim silama trudilo da pokaže da je jedna stvar kojom su se rukovodili bio Zakon o imigraciji (Migration Act).

Naravno, kao što je svojstveno pravnom sistemu Australije, sudski presedani su neizbežan osnov za razmatranje značenja pojmova i toga „šta je parlament hteo da kaže“, tako da su i njih koristili u nezavidnom broju.

A opet, presedani su brojni, raznorazni i komplikovani.

Uglavnom, svako ko hoće da odbrani neki svoj stav ili argumenat, može da nađe bezbroj citata i presedana koji će podržati baš njegovo viđenje stvari.

Lepota slobode pravne misli (čitaj: uzima svako onako kako mu odgovara)! Dobro, možda je ovo malo preoštar komentar, ali činjenica je da su pred sudom u ovom sistemu uvek dve strane koje imaju suprotne interese, i svi advokati se pozivaju na „svoje“ presedane.

Sudije onda važu. Tačno tako je bilo i ovde.

Vagale su se reči i termini kao javni red i mir, sigurnost, zajednica, zdravlje i zdravstveni sistem, javni interes.

Pa šta znači budućnost i da li se ona može određivati prema ponašanju u prošlosti, moguće i možda, šta znači to da je odluka iracionalna i nelogična, i kakve osobine racionalna i logična odluka treba da ima.

Manje-više sve ono što su presedani već stotinama puta prežvakavali u različitim, ili sličnim, kontekstima.

Najinteresantniji deo presude je, za mene, sudsko „priznanje“ u paragrafu 105 da je ovaj ministar ovako zaključio, a možda bi neki drugi na njegovom mestu zaključio drugačije. Ha-ha.

A šta se desilo sa pravilima fer postupka?

Jedno od veoma zabrinjavajućih strana ove cele sage je nedostatak fer procesa (natural justice principles) prema Novaku tokom brojnih i različitih proceduralnih i administrativnih odluka u tih desetak dana.

Na moju – i mnogih drugih stručnjaka u oblasti prava – veliku žalost, Sud je samo konstatovao da je zakon u ovakvim slučajevima ovlastio ministra da ne mora da primenjuje pravila fer postupka u donošenju svoje odluke.

Začuđujuće je, i veoma žalosno, da Sud nije prokomentarisao ovu istorijski prevaziđenu i po svemu arhaičnu odredbu migracionog zakona.

Sud je mogao da kaže da bi parlament trebalo da razmotri da li je ovakva odredba u današnjem danu i demokratskom (!) društvu zaista poželjna i odgovarajuća.

Mogao je! Ali nije. Sramno. Možda ovaj put nisu imali vremena da se bave takvim sitnicama.

Eto, sve u svemu, obrazloženje je sklepano na brzinu, i kao što rekoh, tehnički i pravno je korektno, ali isprazno.

Sud je imao šansu da prokomentariše – ne da utiče, nego samo da skrene pažnju – na očigledne slabosti trenutnog zakonskog sistema, na to da su neke odredbe zaostale i da nisu u duhu modernog društva i shvatanja o slobodama i pravima pojedinaca (bez obzira da li su državljani ili ne jedne države), da su neograničena prava ministra u ovoj oblasti tužna relikvija iz vremena naseljavanja Australije (koju su primenjivali na jadnu sirotinju i sitne lopove koji su tu dovlačeni pre dvesta godina…). Sve je to propušteno da se kaže. Nažalost.

Ne samo Novakovu, nego i svih ljudi koje će se ova odluka u buduće dotaći.

Autorka je advokatica i medijatorka

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.