Basara kao državno zaštićeni kolumnista 1Foto: Freepik

Često se i to ne samo u našem književnom i društvenom životu dešava da pisac nekom čudesnom putanjom uspe da prevaziđe junake svojih knjiga dobijajući njihovo obličje i izraz.

Taj specifičan paradoks nastaje kao rezultat nedostatka neophodne distance koju svaki pisac nastoji da ostvari u odnosu na tekst i literarni svet koji stvara ali još češće je posledica opadanja dara za istinsko stvaralačko pisanje i zato se veoma lako sklizne u razobručeni pamfletizam i nesnosno ponavljanje jednih te istih izanđalih politikantskih tema.

Ovaj paradoks se najbolje može videti u skribomaniji Svetislava Basare jer on je prošao zanimljivu stazu, od pisca sa književne margine, do političkog delatnika u nekoliko stranaka, neslavne ambasadorske epizode, dvostrukog dobitnika NIN-ove nagrade za koju je govorio da je nikada neće primiti, preko kolumniste Danasa, NIN-a i Kurira, uredničkog posla u Službenom glasniku (naravno dobro plaćena sinekura) i najzad do ekskluzivnog autora istog državnog izdavača.

A upravo će pod njegovim pokroviteljstvom tek procvetati njegova pamfletistika koja će biti još radikalnija u drugom delu njegovog „kontroverznog“ romana „Kontraendorfin“.

Famozni S. Basara sve više postaje univerzalna figura našeg posunovraćenog vremena u kome su pogažena sva moralna načela.

On u svom „stvaralačkom“ i skribomanskom zanosu može u sebi da objedini nespojive pozicije, da u isto vreme bude kolumnista Kurira – slugeranjskog režimskog tabloida, kolumnista izrazito opozicionog NIN-a, obavlja urednički posao i pored toga dospe da bude ozvaničeni državni pisac koji će pisati beskrajne nastavke svojih „romana“ pod okriljem javnog državnog preduzeća i njene direktorke Jelene Trivan.

Ona je inače oličenje konvertitstva i amoralnosti u našoj politici i idealna je da bude nezaobilazna meta u njegovim kolumnama, što se naravno neće nikada desiti.

Zato S. Basari ne pada teško da piše svoje paškvile jer on očigledno opisuje svoj život prepun nedoslednosti, ideološke isključivosti, ostraščenosti, prostaštva i teško ostvarive težnje da on bude glavni demistifikator naše istorije i naših zabluda, čemu on svakako nije dorastao.

On se svrstava u grupaciju ljudi koji su stekli ekskluzivnu poziciju u našoj javnosti jer njima je dozvoljeno i unapred oprošteno vređanje, difamiranje, izricanje najgrubljih diskvalifikacija, psovki i ideoloških denuncijacija a sve je to u slučaju S. Basare pokriveno tzv. basarijanskim književnim postupkom fikcionalizacije i slobode pisca da stvara svoj literarni svet bez obzira što to često prelazi sve granice pristojnosti i elementarnih ljudskih obzira.

Na promociji potpisivanja ugovora sa direktorkom Službenog glasnika o nastavku njegovog romana „Kontraendorfin“ doživeo je S. Basara vrhunac svoje kolumnističke i književne karijere, konačno je i zvanično postao pisac koji uživa i državnu zaštitu, o čemu je slavodobitno svedočila Jelena Trivan kao osvedočena borkinja za slobodu književnog stvaralaštva i demokratiju u našem društvu.

Ovom prilikom navodimo njene reči kojima je oglasila još jedan u nizu Basarinih transfera koji je sada dobio i otvorenu državnu zaštitu za njegovo „beskompromisno i hrabro“ pisanije.

„Basara je provokativan i intrigantan pisac koji izaziva stalne javne polemike i oprečna mišljenja i da ga pojedini nikada ne bi videli kao autora u njihovoj izdavačkoj kući. Meni je upravo zato zadovoljstvo da čovek koji je u toku ove godine bio jednako neprilagođen i neprihvatljiv i za Danas i za Zavetnike vidim u jatu Službenog glasnika gde će imati svu slobodu i podršku. Zašto? Zato što je njegov poslednji roman izazvao nekakvu vrstu ideje da književnost ponovo podleže toj cenzuri, da tako kažem, i da mora da bude društveno prihvatljiva ili će se sam autor suočiti sa osudom desničarskih, fašističkih ili kakvih sve ne organizacija, kao i levičarskih, kao i dežurnih čuvara onoga što oni misle da je srpsko nasleđe, što oni procenjuju da je srpsko. Svetislav Basara može da piše šta god želi i na koji način želi, i na koji je naučio da piše, izazivajući duhove i da će za to imati podršku, zaštitu. Hoću da zaštitim slobodu pisca, slobodu umetnosti i da kažem da iza njih stoji država, državni izdavač. Pa sledeći put kad neko prekine promociju jednog pisca, ja ću ga lično štititi.“

Ove farsične i groteskne reči borkinje za slobodu umetnosti i slobodu misli taman bi mogle da uđu u neku od famoznih Basarinih kolumni.

Na ovaj način obelodanjen je novi status državnog štićenika Svetislava Basare, koji je sada avanzovao kao neprilagođen u pisca koga ekskluzivno brani država i može da piše šta god želi bez bojazni da će biti ugrožen od desničarskih i levičarskih napada i onih koji brane srpstvo i srpske nacionalne interese.

Nema tu zaista ničega novog osim što S. Basara u svojim kolumnama i tzv. književnim delima zaista piše sve što mu padne na pamet i pod ruku, bez obzira što ta pamfletistika postaje sve više ordinarno trivijalno ruganje i nipodaštavanje osnovnih istorijskih i moralnih činjenica i načela.

Svetislav Basara je u Kuriru nagovestio kako će izgledati novi deo romana „Kontraendorfin“.

„Potom sam avanzovao u starog majmuna, kome je pomno proučavanje starije i novije srpske istorije neke stvari prebacio iz dupeta u glavu. Ali o tom potom. Hrabar, pošten i lakomislen, kakav je bio, Đinđić nije prihvatio diskretnu ponudu da izvede neke kozmetičke sistemske promene i da posle vlada dugo i srećno, pod uslovom da ne čačka Mečku u pičku. U Mečkino ime, diskretni ponuđivači bili su Stanišić, Jovica, i Ćosić Dobrica. Ne jedan po jedan. Nego u dublu. Međutim, Đinđić nije legao na rudu.“

Za očekivati je da će Dobrica Ćosić i dalje biti jedan od aktera Basarine para- literature, to je inače je jedna od njegovih opsesivnih tema koja se neprestano ponavlja kao njegov nezaobilazni lajtmotiv u njegovom pohodu na srpski nacionalizam, radikalsko narodnjaštvo, klerofašizam i populizam.

Neko bi trebalo da dojavi S. Basari da se ove godine obeležava decenija od smrti Dobrice Ćosića i da on odavno nema nikakav realni politički uticaj.

Za života Dobrica Ćosić nije nikada odgovarao na najprizemnije i najbrutalnije uvrede i napade koje mu je neprestano upućivao S. Basara.

Odgovarajući na velikodušno pružanje državne zaštite od strane direktorke Službenog glasnika S. Basara je pružio odgovor koji je sasvim u stilu njegovih famoznih kolumni u Kuriru.

„Kad sam odlučio da ovaj roman objavim u Službenom glasniku, Jeleni sam rekao šta mogu da ponudim – biće tri puta žešći i provokativniji nego Kontraendorfin, koji je izazvao onoliko buke, polemike, čuda i pokolje. Jesi li spremna da to pretrpiš? Spremna.“

Usledio je odlučni odgovor borkinje za slobodu stvaralaštva i demokratiju Jelene Trivan.

„Na promociju knjige, kada sledeći put budu došli levičari i desničari, ja ću te braniti.“

Ovo je farsa dostojna nekog petparačkog vodvilja ali ona odražava i svu bahatost i aroganciju državne službenice koja predstavlja naprednjački režim koji je sebe u potpunosti poistovećuje sa državom.

Sada Svetislav Basara kada mu je čvrsto obećana i državna zaštita Jelene Trivan može da se razmaše u pisanju drugog dela još žešćeg Kontraendorfina i tako ostvari apsolutnu slobodu svog tzv. literarnog stvaralaštva koja već dolazi do izražaja u njegovim kolumnama u Kuriru ali i u opozicionom NIN-u u kome pokušava da održi neku vrstu pseudo teorijskog nivoa.

Tako da se sada više ne može praviti jasna razlika između Basarine literature i njegove pamfletistike u Kuriru, jer razlika odavno više i ne postoji.

Kada se radi ne samo o kolumnističkoj i tzv. literarnoj delatnosti S. Basare ne može se izbeći osnovno pitanje vezano za moralni izbor koji za njega nikada nije ni imao veliku važnost što je mnogo puta pokazao.

O tome je reagujući na novi izdavački transfer S. Basare urednik Danasa D. Petrović dao najupečatljiviji odgovor: „Basara nije bio nepoželjan u Danasu, pošto je prešao u Kurir svojevoljno – iz čisto lukrativnih razloga. Pa da bi opravdao svoj blam pred cenjenim publikumom izmislio je nekakvu netrpeljivost Danasa prema njemu. Iako je Basara do poslednjeg dana pisanja u Danasu imao otvorenu ponudu da ostane i nastavi da piše, ali za manje novca nego u Kuriru. Trivanki je bolje da odbrani Basaru od njega samog, to je njegov najveći problem. Malko je moralno propo u poslednjih godinu dana, ali svojom voljom.“

Moralni izbor i moralni integritet uvek su u središtu merituma stvari, što pokazuje i slučaj državnog štićenika kolumniste Svetislava Basare.

Autor je publicista

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.