Bibliometrija - zamena suštine formom 1Foto: Privatna arhiva

Da li se uspešnost ekonomije jedne zemlje može adekvatno predstaviti jednim brojem? Naravno da ne može, pa makar taj broj, numerički pokazatelj nekakvog kvaliteta, bio izveden iz stotinu drugih pokazatelja.

Ista je situacija sa kvantifikovanjem kvaliteta jednog naučnog istraživača ili jedne institucije. Uvek je političko pitanje koji aspekti ekonomije, istraživanja ili institucije treba da budu fokusu.

U matematici, koja bi za laike bila nauka koja sve podvrgava merenju, pre svega se razdvajaju skupovi koji se mogu meriti od onih koji se ne mogu meriti (nemerljivi skupovi), kao i funkcije koje se mogu izračunavati od onih koje se ne mogu izračunavati (neizračunljive funkcije). Tako učimo da se neki kvaliteti, čak strukturno jednostavniji i formalno egzaktno definisani, ne mogu kvantifikovati.

Formu naučnog dela, kroz propisivanje standarda i stila, danas diktiraju izdavači, a autori im se ponizno pokoravaju pretpostavljajući tako formu suštini.

Bibliometrijskih prevara su svesni svi učesnici, kako autori, tako i izdavači. Svi sinhronizovano doprinose toj velikoj prevari.

Afere bibliometrijskog fingiranja rezultata, od kojih su našoj javnosti poznate samo one sa nekim bosanskohercegovačkim i rumunskim časopisima, potresaju celu akademsku zajednicu.

Za navodno ubrzano recenziranje rada i njegovu dostupnost na internetu autori plaćaju izdavačima između 1.000 i 3.000 evra, tako da se ulazi u neposredan sukob interesa.

Sve deluje kao jedan globalni korumpirani sistem u kojem izdavači definišu akademske kriterijume kroz neadekvatnu metodologiju. Nauka i naučno nadahnuće su oduvek imali mnogo više zajedničkog sa umetnošću nego sa novcem.

U jednoj diskusiji rukovodilaca poslovnih i ekonomskih fakulteta, ne tako davno, žučno sam zastupao stavove da menadžment i pronalazaštvo nisu nauke, te da obrazovanje kao javno dobro ne treba da bude izvor profita.

To se odvijalo upravo na Jiao Tong univerzitetu u Šangaju, gde se i pravi jedno od rangiranja univerziteta, vrlo popularno kod nas, a koje je dominantno bazirano na bibliometrijskim podacima.

Po završenoj diskusiji moji oponenti su mi, svi do jednog, dali za pravo, ali su svoje javno iznete stavove pravdali opskurnim bibliometrijskim podacima.

Navodili su mi primere „izvrsnih“ časopisa iz oblasti računarstva i menadžmenta sa neuporedivo većim bibliometrijskim merilima uticaja od mnogih časopisa iz filozofije ili matematike u kojima su objavljivali Rasel, Poper i Gedel, pokazujući mi još jasnije kako su u zabludi.

Sledeći bibliometrijske kriterijume, mnogi nobelovci ne bi za svoga života ispunili današnje uslove za redovnog profesora na UB.

Konačno, koliko je neodgovorno ocenjivati kvalitet jednog naučnika isključivo bibliometrijskim merilima, toliko je, i malo više, to pogrešno činiti sa naučnim institucijama.

Posebno je to sporno činiti sa visokoškolskim, tj. obrazovno-naučnim ustanovama, jer je iz ugla đaka najvažnije ono šta će mu učitelj ponuditi i preneti.

Ukoliko je učitelj dobar naučnik, onda su mogućnosti veće, pod uslovom da je sam učitelj talentovan i kao pedagog; u suprotnom, ništa nema od dobrog transfera tog znanja.

Rangiranje UB po jednostranim kriterijumima bi se moglo uporediti sa rangiranjem fudbalskih klubova po minutaži poseda lopte. Često je ta minutaža u korelaciji sa postignutim golovima, ali ne nužno.

Vrednost UB leži u broju i kvalitetu inženjera, nastavnika, lekara, pravnika, ekonomista, naučnika, koje UB odškoluje, i po tome je, svakako, lider u širem regionu. A rang UB bi bio bolji po svakom kriterijumu da je država unazad pola veka, bilo kada, znala da reši teško rešivi problem ostanka mladih kvalitetnih visokoobrazovanih ljudi u zemlji.

Dakle, problem je teži i širi od pukog kratkoročnog upumpavanja novca u pojedine resore; to jeste potrebno, ali ne i dovoljno.

To je strateško pitanje koje se rešava u kontinuitetu decenijama.

Paradigma koju, nažalost, sledimo kao društvo je odavno zasnovana na principu diskontinuiteta: „A sada nešto sasvim novo!“, bez poštovanja prethodnih stanja i nastavljanja započetih projekata.

Da se osvrnemo i na nestabilnost šangajskog rangiranja. Naime, metodologija tog rangiranja je takva da male promene izazivaju veliku varijaciju ranga, o čemu slikovito svedoči naš primer sa citiranjem svega dva istraživača koje je za kratko vreme drastično promenilo status tima od preko 3.000 ostalih istraživača, menjajući mu rang za oko 300 mesta, iako je ceo tim davao približno isti doprinos u posmatranom periodu.

Verovatno bi kupovina dva-tri ekstremno citirana „igrača“ na godinu-dve, što bi svakako bilo znatno jeftinije od transfera prosečnih fudbalera, mogla, ali samo na godinu-dve, popraviti rang UB na toj listi. No to nije cilj. Cilj je da UB dugoročno bude bolji, a ne da se predstavlja boljim nego što jeste, a ovo rangiranje to dozvoljava, kao što ga dozvoljava i bibliometrijsko ocenjivanje kvaliteta časopisa ili istraživača.

Bibliometrija podstiče hiperprodukciju i inflaciju naučnih radova, lažno se predstavljajući kao jedini kriterijum kvaliteta.

Strateško ulaganje u nauku i obrazovanje ne podrazumeva ništa manje od decenijskog kontinuiranog ulaganja, i rezultate vidljive takođe tek nakon decenije. Stoga, vezivanje, na primer, za aktuelne uprave univerziteta ili resornog ministarstva sa aktuelnim rangiranjima apsolutno nema smisla.

Ne može se sporiti da je svaki plasman UB na različitim rang-listama važan pokazatelj kvaliteta nastave i naučnog istraživanja, ali nekonstruktivne su demagoške izjave pojedinih članova domaće akademske zajednice o jednostavnim rešenjima.

Nema nigde brzih i jednostavnih rešenja. Ne može se sporiti ni neophodnost znatno većih ulaganja pre svega u obrazovanje, pa i nauku.

Primer Ekonomskog fakulteta bi možda mogao da bude poučan. Nakon krize 90-ih, koja je na Fakultetu kulminirala 2003. godine, temeljne reforme, koje su podrazumevale tri iteracije postupnih promena kurikuluma, prevođenje i upotrebu blizu 30 najboljih udžbenika, distanciranje od privatnih fakulteta, povezivanje sa najboljim fakultetima regiona, partnerstvo sa Londonskom školom ekonomije, bolno suočavanje sa svim mogućim neregularnostima na ispitima i prepisivanjem, međunarodnu akreditaciju, prilagođavanje licenciranim programima, tek sada, nakon dve decenije, daju donekle vidljive rezultate.

Autor je profesor univerziteta