Biti upravnik Narodnog pozorišta donosi istu vrstu nevolje koju ima bista Vuka Karadžića 1Nebojša Bradić Foto: Medija centar

Pozorište Atelje 212 iz koga sam došao je bilo prava linija: nikada nisam sumnjao u ono što sam želeo, premda sam često sumnjao u svoje sposobnosti. Narodno pozorište je bilo nešto sasvim suprotno: to je bio javni zadatak koji se veoma brzo pretvorio u rat koji je trebalo dobiti.

Moj raspored je bio toliko gust da mi detalji sa sastanaka Upravnog odbora, podrška Ministarstva kulture i kukavičluk Vlade izgledaju danas kao otrcana ogovaranja. Bez obzira na to, sećanje na određene događaje, određene predstave i ljude i danas su veoma prijatna.

Počeo sam ovaj posao sa puno entuzijazma. Međutim, rad u periodu posle rata i sankcija nije donosio brze i lake rezultate. Valjalo je definisati, pripremati i razvijati program, afirmisati pojedince i umetničke ansamble, ići ka novoj publici, a ne izneveriti staru. Mediji su čeznuli za nekadašnjom slavom pozorišta, zaposleni za većim platama, a mala grupa ljudi govorila, javno ili tajno, da moja pozicija sve više slabi.

Pritom, mom upravničkom mandatu su prethodili užasni štrajkovi. Glupo je danas gledati unazad, ali štrajkovi su bili vrlo bolni i ostavili su brojne posledice. Gledao sam kako se Ministarstvo kulture pretvara u instrument vladine politike, postepeno smanjujući svoju podršku i progresivno slabeći ideju onog što Narodno pozorište može i treba da bude. Vizija koju sam na početku imao bila je možda naivna.

Želeo sam da Narodno pozorište bude stvarno narodno; da bude dostupno pozorištima tadašnje Jugoslavije i da razmenjuje predstave sa njima: verovao sam da bi Narodno pozorište trebalo da bude više nego grupa glumaca, operskih pevača i baletskih igrača koji prave predstave; ono je centar koji je dostupan celokupnom pozorišnom životu zemlje, ali i početna stanica odakle će umetnička izvrsnost odlaziti na druge tačke u zemlji i svetu. Međutim, nisu svi mislili tako, i zbog toga je propuštena jedna velika mogućnost.

Video sam Trojanskog konja komercijalnog sponzorstva koji se dokotrljao do vrata Narodnog pozorišta, ohrabren i spreman da uđe u institucionalnu umetnost. Rečeno je da podrška biznis sektora neće uticati na subvencije države. Obećanje je prekršeno. Podrška komercijalnih sponzora je uvedena kako bi se smanjile i izbegle obaveze javnog finansiranja. I u tome se uspelo. Provodio sam sate vežbajući novu umetnost: glancanje kvaka sponzora i animiranje njihovih bordova direktora. Povremeno sam ulazio u javni dijalog, poput političara, retko sa srećnim ishodom.

S druge strane, bilo je puno toga za uživanje. Novi dramski tekstovi su preovladali u programu Drame, Opera je dala nezaboravnu „Pepeljugu“, Balet je zakoračio u XXI vek. Bilo je tu predstava koje je moglo da napravi samo Narodno pozorište, sa resursima i luksuzom umetničke kuće koja ima kompetentne ljude na sceni i isto takve majstore u umetničkim radionicama.

Jednog julskog dana 1999. godine, mesec dana posle završetka NATO bombardovanja Srbije, sekretarica je ušla u upravničku kancelariju i zbunjeno mi predala papir: „Šta je to, upravniče?“. Bilo je to Rešenje Vlade o razrešenju dužnosti upravnika Narodnog pozorišta. Time je okončan jedan upravnički mandat.

U ovoj maloj istoriji ponovnog otkrivanja, nalazi se deo iskustva bivšeg upravnika Narodnog pozorišta. Slaveći 150 godina naše najznačajnije pozorišne institucije kroz serijal „Narodno pozorište u 10 činova“, imao sam i ovaj mali, lični razlog. Ideja našeg serijala bila je da, kroz deset različitih fenomena – činova, osvetli promene u Narodnom pozorištu i našoj kulturi. To nisu uvek najznačajniji glumci, pisci, pevači i baletski igrači, jer znamo svaka generacija veruje da su, u poređenju sa prethodnim, njeni glumci najbolji i najprirodniji.

Zajedno, ovi činovi prave malu hroniku o promeni reputacije Narodnog pozorišta. Ta reputacija je još uvek u procesu, dakle, konstruiše se i danas. Mi samo možemo da pretpostavimo šta će buduće generacije činiti sa time. Zbog toga ovu knjigu posvećujemo njima.