Blato za intelektualce koji kritikuju SNS

Doskora se vlast oglušavala o mišljenje kritičara, čime je pokušala da umanji važnost kritike po principu psi laju, karavan prolazi. Ali, sada je praksa promenjena: na kritičare se ide đonom. Tako su, na primer, meta skorašnjih prljavih difamirajućih kampanja postali Dana Popović, Miodrag Majić i Jovo Bakić.

Cilj kampanje uvek je ubijanje renomea kritičara vlasti sa moralnog stanovišta, čime se pokušava ubiti i njihov stručni autoritet, pa time automatski i diskvalifikovati njihova kritika konkretnih poteza vlasti. Logika iza ovih kampanja je da ništarija nikada ne može biti u pravu, jer je gone nečasni motivi.

Ovakva kampanja svakako ne može imati uspeha u akademskoj zajednici i među ozbiljnim ljudima, pošto se ne zasniva na ozbiljnoj kritici od strane ozbiljnih ljudi, već na plitkim uvredama koje izriču problematični likovi (setimo se šarma i uverljivosti pojedinih poslanika, kao Marijana Rističevića). Kampanja uvek cilja na običnog birača, na onog koji već glasa za Vučića i SNS, ali koga vladajuća struktura čuva da se ne predomisli i ugrozi opstanak na vlasti. To je ona tiha većina koja se uglavnom informiše preko RTS-a i Pinka…

Kampanje koje SNS organizuje preko režimskih medija i tabloida imaju za svrhu blaćenje intelektualaca sa integritetom i profesionalnim ugledom i plašenje svih ostalih, kako bi se ugušio glas kritike u Srbiji.

Ovde bih se bliže osvrnuo na slučaj Danice Popović, profesorske Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koji je najmanje poznat. NJoj se podmeću dve stvari, one najgore: da uzima pare za polaganje ispita (korupcija) i da krade tuđa autorska dela (plagiranje). NJu je iz čistog mira na tribini o akademskoj čestitosti, koju je ona vodila, napao jedan student tvrdeći da ona nema prava da govori o čestitosti budući da neke studente ispituje u kabinetu, bez javnosti, čime je sugerisao korupciju.

Kažu i da je učinio pokret stavljanja novca u džep. Na višestruki Daničin zahtev da potkrepi svoje tvrdnje (ko, gde, koliko?), student je odgovarao da je to čuo na fakultetu i da ima prava da prenosi ono što se priča bez ikakve provere. Ni kasnije, tokom disciplinskog postupka, nije prihvatao, ili nije shvatao, obavezu onoga ko javno dovodi u pitanje čast nekog drugog da argumentuje svoje tvrdnje. Disciplinska komisija ga je kaznila strogim ukorom.

Isti student podneo je prijavu protiv Danice Popović i za plagijat prevoda jednog inostranog udžbenika, koga je ona, sa kolegama, prevodila i u prvom i u drugom izdanju. Besmislenost ove optužbe jasna je iz same studentove prijave, pošto nije ni pokušao da argumentuje optužbu (citat – citat), već je samo fotokopirao par desetina strana i prepustio članovima komisije da mozgaju šta je hteo da kaže. Postupak je u toku.

Elem, iz nedostatka ikakve argumentacije ili dokaza kod obeju optužbi očigledno da nije ideja organizatora kampanje da se na ozbiljan način dovede u pitanje rad Danice Popović, već samo blaćenje preko medija, za šta argumenti uopšte nisu potrebni. I to je izvedeno. Na čelu je bio Tanjug, za njim RTS, Studio B, Politika, tabloidi. Svi oni snimaju i naširoko prenose studentove izjave kojima i dalje blati profesorku Popović, kao da je taj disciplinski postupak protiv jednog studenta na jednom fakultetu veliko političko pitanje Srbije danas, važnije od sudbine Kosova.

Jadna Politika stavila je i naslov „Student sa prosekom 10 na disciplinskoj komisiji“, želeći da izazove simpatije čitalaca prema izvanrednom mladiću koga maltretiraju. I tako, student svakom prilikom dobija prostor u medijima kao da je neka TV zvezda, dok profesorku Popović zaobilaze.

Ne čudi da nijedan od pomenutih medija nije pozvao Danicu Popović i zatražio izjavu o tome šta se zaista zbilo i kako ona vidi stvari. Kao da joj je kampanja već presudila. Ali je za čuđenje da se ni nezavisni ili opoziciji skloni mediji nisu bolje pokazali. Osim jednog bledunjavog teksta u Nedeljniku, ne znam da je neko drugi do sada propatio aferu i ocenio njen sadržaj i karakter. Kao da je Danica zaista sumnjiva, pa da se sačeka rasplet. Tada će ipak biti kasno, a opreznost ovde nije razumna već kukavička, pošto se iz aviona vidi o čemu se radi.

Danica Popović je bila oštar kritičar i ranijih vlada, onih demokratskih, što znači da nije „žuti“ kolumnista koji je sada izvučen da grdi naprednjake i njihovu vladu. Da je politički neutralna pokazuje i sadašnje ćutanje opozicije o njenom slučaju, odnosno izbegavanje da se stane u odbranu čestite Danice Popović i slobode javne reči i javne kritike vlasti.

Ne bih da zvučim patetično, ali se ovde prisećam Solženjicina. Na pitanje zašto su se dogodili sovjetski gulazi, sa desetinama miliona pobijenih, on je jednostavno rekao: nismo dovoljno voleli slobodu.

Autor je ekonomista