Bojkot – mudrost, glupost ili krajnja nužda?

Došle su hladnoće, pristigao je i prvi sneg… A Srbija još nije ni poručila, a kamoli nabavila „zimske gume“! Elem, polazim od hipoteze da u našem kraju nema stvarnih ustavnih pretpostavki za odlaganje predstojećih parlamentarnih i lokalnih izbora.

I to: ni kao posledica imaginarnog raspuštanja skupštine, proglašenja vanrednog stanja, a ni zbog donošenja nekakvog „ustavnog“ lex specialisa, kao ni po drugim predloženim utopističkim scenarijima. Imajući to u vidu, evo nekoliko jakih razloga za opozicioni bojkot izbora.

Izborni uslovi i pravila nisu odgovarajuće profilisani, nisu fer i demokratski, uprkos izvesnim najavljenim poboljšanjima i osetnom trudu relevantnih stručnjaka i mislećih političkih ljudi da se za (pre)kratko vreme izvrše određene korekcije normativnog i faktičkog izbornog toka.

Takođe, počev od konca 2019. ne preostaje dovoljno vremena za pravu, ravnopravnu izbornu kampanju imajući u vidu dosadašnji medijski i ostali tretman glavnih opozicionih stranaka. Tako da bi izborni „trijumf“ pozicije u postojećoj situaciji bio očekivan i logičan, dok bi za opoziciju učešće na izborima bilo preuranjeno i ispalo katastrofalno.

Narod, građani – u velikoj većini nedovoljno obavešteni, prosvećeni i motivisani – nemaju još izgrađenu svest o tome da bi naredni izbori mogli predstavljati najavu korenitog preobražaja Srbije.

Stoga, verodostojnim izborima mora da prethodi stvaranje atmosfere lišene bilo kakvog straha od političke represije, beskompromisna građanska – parlamentarna i vanparlamentarna – borba za vladavinu prava i osnovne ljudske slobode, za jednakopravnost građana, za autentičnu ustavnu raspodelu državnopravnih funkcija, naročito za nezavisnost sudstva, praćena znatnim naporima ka suzbijanju korupcije i ostalog kriminala. Bez makar obećavajućeg početka ostvarivanja tih pretpostavki, nema nikakve garancije za iole slobodne izbore.

A, opet, ishod slobodno sprovedenih izbora mogao bi da stvori čvrstu podlogu za osetan politički i ekonomski boljitak u Srbiji.

Sprovede li se zamašan bojkot – kvalitativno i kvantitativno značajan – ključni evropski faktori bi, držim, najzad shvatili ozbiljnost i dubinu ovdašnje državne i društvene krize, njenu dugoročnu štetnost i za Srbiju i za odnose u regionu.

I, hoću da verujem – pomogli da se ona delotvorno prevaziđe.

Opozicija – pogotovo njena ortodoksna, građanska opcija – nije blago rečeno konsolidovana, ni u subjektivnom, ni u objektivnom smislu.

Ona bi morala nužno i što skorije da se bar u osnovnim nitima poveže i da biračima ponudi nešto novo, sveže: prihvatljiv program koji će, s jedne strane, dokazano do kraja ubedljivo raskrinkati višegodišnje zloupotrebe i zamajavanja naroda od strane vladajuće političke garniture, a s druge, biti realan, savremen, dobitan i za društvenu zajednicu i za građane.

Vladajućoj garnituri, zaglibljenoj do guše u brojnim sramnim aferama, ne treba pružati „novi“ legitimitet, ne davati joj izbornu injekciju za bilo kakvo sabiranje i makar površno revitalizovanje.

Nereprezentativni „izbori“ – pod nametnutim okolnostima totalne startne neravnoteže političkih snaga – ne bi smeli da budu priznati ni u nacionalnim, ni u evropskim okvirima: oni bi se morali tretirati pravno nepostojećim.

Bojkotom bi se ponešto i privremeno izgubilo (recimo, vlast u današnjim opozicionim gradovima i opštinama) – ali bi se, sva je prilika, za bolju sutrašnjicu stvorio podsticaj, odskočna daska za svekoliki diskontinuitet s ovim(a) i ovakvim(i). Umesto kontinuiteta, nastavljena „hodanja nizbrdo“.

Jer, mudro(st) je najpre izgubiti, tj. žrtvovati relativno malo, da bi se sačuvalo, odnosno u narednom periodu trajnije (za)dobilo neuporedivo više, u civilizacijskom javnom interesu. Dakako, rizik od pogrešnog (redosleda) poteza postoji. Ali, „ko ne rizikuje, najviše rizikuje“!

Hipotetička (pre)mala izlaznost birača, na kojoj treba narednih meseci predano insistirati – njihov „bojkot plus!“ – u miljeu bojkota vodećih opozicionih stranaka, minimizirala bi važnost tih i takvih „izbora bez izbora“.

Nadalje, vreme do kompletnih i verodostojnih izbora u sazrelim, objektivno kontrolisanim i skladnim političkom okolnostima s bogatim menijem sudelovanja svih respektabilnih političkih stranaka, nužno je da se iskoristi za plasiranje jedne – liderski alternativne – nestranačke, neostrašćene i neu/okaljane ličnosti. Nasušan nam je jedan nezavisni intelektualac, u narodu (pre)poznat kao patriota a evropski orijentisan, harizmatičan i odlučan, široke kulture i vidika. Trezven i nekonfliktan. Moralan čovek novoga doba, posvećen postepenom svekolikom ozdravljenju Srbije.

Bojkot o kome je reč je opravdan i da bi se dalo prostora da kosovsko-metohijski čvor bude konačno i održivo raspetljan, pre istinskih i celovitih srbijanskih izbora. Da bi se glasovima velikog broja birača pravilno vrednovalo dosadašnje ponašanje i rezultati trenutne vlasti u toj i svim drugim oblastima.

Rečju, bojkot je jednokratni iznuđeni – gotovo očajnički – opozicioni i građanski odgovor na dugotrajno flagrantno kršenje prava na slobodne izbore u Srbiji.

Tako bismo u skorašnjoj budućnosti mogli da budemo suočeni s dva sukcesivna izborna procesa: prvim, defektnim, maltene simuliranim i, po učincima – neuspešnim; drugim – doista legalnim i legitimnim, nadam se plodonosnim. Biti i dalje meta bahatih, ili postati metla? Odlučujemo sami.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu