Bolje ikad nego nikad

Približavanje Srbije početku pristupnih pregovora o članstvu u EU i prvi koraci u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine otvorili su pitanje reformi u privredi i društvu. Proteklih 13 godina bili smo isuviše zaokupljeni rešavanjem problema koje nije imala skoro nijedna zemlja na putu ka članstvu u EU, kao što su saradnja sa Haškim tribunalom i Kosovo. Skoro sva energija političkih elita i društva bila je usmerena u tom pravcu. Tako se desilo da se nismo menjali i da je zemlja sve više zaostajala ne samo za Unijom već i za susedima, zbog čega nije bila samo siromašnija već je i gubila spoljnopolitički značaj koji joj po geografskom položaju, broju stanovnika i potencijalima pripada.

Ubistvom Đinđića u martu 2003. godine, unutrašnje reforme su skoro potpuno zaustavljene. Đinđić je imao je snage da započne unutrašnje reforme, istovremeno pokušavajući da reši druge teške probleme kao što su odnosi sa Haškim tribunalom, Kosovo i nepoverenje Evrope. „Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se Srbija promenila, svako od nas mora pomalo da se promeni – u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama. Jer, Srbija, to je zbir svih nas”, poručivao je Đinđić. Kako to obično u Srbiji biva, za života premijera manjina građana je bila spremna da prihvati zahtev da promeni svoj mentalitet i navike. Posle njegovog tragičnog ubistva, većina je shvatila da je bio u pravu. Nažalost, kasno za Srbiju.

Političari koji su nasledili Đinđića, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, imali su druge prioritete. Koštunica je postao žrtva sopstvene želje da uđe u istoriju kao tvorac modernog srpskog Ustava, da zadrži Crnu Goru u okviru zajedničke države sa Srbijom i reši problem sa Hagom, na način da niko ne može da ga optuži u budućnosti da je sarađivao sa ovom institucijom!? Baveći se svojim strateškim ciljevima, skoro je doveo u sukob Srbiju sa čitavim svetom i egzistenciju naroda, tako da su mu birači na izborima 2008. okrenuli leđa. Ni njegova dela neće trajati mnogo duže. Srbija će sigurno menjati Ustav u narednih nekoliko godina, a Crna Gora je već šest godina nezavisna država.

Boris Tadić, koji je preuzeo DS, pokušao je da ne bude „nepopularan“ kao prethodni premijer. To je činjeno tako što je vođena „politika rejtinga“, čija je suština da je rađeno samo ono što su istraživanja pokazivala da se biračima sviđa ili ono na čemu je međunarodna zajednica insistirala, kao što je bio odlazak u Srebrenicu, traganje za haškim beguncima ili početak tehničkih pregovora sa Prištinom. Bila je to politika bez suštine, društvene i privredne reforme nisu sprovedene, a promene koje su vršene bile su motivisane željom da se uspostavi čvršća kontrola ili lična vlast. Tako se desila i „reforma pravosuđa» koja se pretvorila u prvorazredni evropski skandal i najveću prepreku evropskim integracijama Srbije. Kako je izgledala Tadićeva politika, možda je najbolje nedavno opisao crnogorski premijer Milo Đukanović na skupu evropskih socijalista u Budvi (Crna Gora). („Ja razumem da politika ima i svoju marketinšku dimenziju, ali je opasan problem ako se politika svede na marketing. Ukoliko zaboravimo da je politika delatnost rešavanja realnih društvenih problema, a posvetimo se samo tome da predstavimo sebe kao posvećenike evropskom cilju, koji istovremeno ne pokazuju da imaju energiju i viziju da rešavaju brojne bremenite društvene probleme, onda je to problem“)

Dok je Srbija, od 2003. skoro deset godina gubila vreme rešavajući probleme koji nisu suštinski i dok je na vlasti imala lidere nedorasle težini funkcije koju su obavljali, druge zemlje su napredovale. Tako su Rumunija u Bugarska, a ove godine i Hrvatska postale članice EU, Crna Gora je počela pregovore o članstvu, a u sličnoj situaciji bile bi Makedonija i BiH da nemaju problem sa imenom države i blokadom Grčke i institucija.

Srbija je bila sve siromašnija, a njene političke i privredne elite koje su monopolisale društvo sve bogatije. Upravo zato, nova vlada, htela ili ne, nije imala mnogo izbora. Mogla je da nastavi da vlada na način na koji su to činili njeni prethodnici poslednjih deset godina, ili da pokuša da učini suštinske reforme. Način na koji je Vlada hrabro ušla u rešavanje kosovskog problema i njeno jasno opredeljenje za članstvo zemlje u EU, pokazuje da Srbija ima vlast koja je svesna položaja zemlje i koja je odlučna da vodi realnu politiku. Ipak, sve što je učinjeno u vezi sa Kosovom i evropskom politikom predstavlja samo preduslov za najvažniji test vlade – sprovođenje unutrašnjih privrednih i društvenih reformi.

Da je Vlada spremna da krene ovim putem, pokazao je autorski tekst lidera ove vlasti prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića objavljen prošle nedelje u ovom listu. U njemu je najavljena želja Vlade da Srbija postane “stvarni lider u regionu, po visini plata i penzija, ekonomskom rastu, političkoj i svakoj drugoj stabilnosti”, kao i da će njen cilj biti “uspešna i napredna ekonomija”. Loša vest je da smo konačno svesni da smo izgubili deset godina. Dobra vest je da zemlja nastavlja tamo gde je stala 2003. godine. Ukoliko nova vlast uspešno reformiše srpsko društvo, modernizuje ga i učini konkurentnim u svetu – biće to istorijski napredak za zemlju. Što bi naš narod rekao – bolje ikad nego nikad.