Foto: Pixabay/MirkoniProteklih nedelja bilo je mnogo datuma, ali i događaja koji su otvorili riznicu sećanja na nekadašnju SFRJ, ali i njen tragični raspad. Međutim, od ponašanja političara danas, raznoraznih analiza pa sve do komentara čitalaca po sajtovima i društvenim mrežama moglo se zaključiti da su razmišljanja o nekadašnjoj nam zajedničkoj državi, trideset i kusur godina kasnije, ista i sterotipna.
Jedni je vide kao diktaturu, komunistički režim koji je kontrolisao sve slobode i iz kojeg se na kraju iznedrila mržnja među narodima, pa je dobro što je danas svako za sebe. Drugi je vide nostalgično.
Kao najbolju državu na svetu u kojoj se spavalo na klupi, svi su se voleli i gde se sa lakoćom kolima putovalo od Vardara pa do Triglava. Naravno, sve to dok je Tito bio živ i dok vlast nije pala u ruke raznoraznih ambicioznih i niskomoralnih političara.
Kao i u svakoj priči, istina je verovatno negde između.
Tri decenije nakon raspada i krvavog rata, činjenica je da smo bratstvo, iz čuvenog slogana „bratstvo i jedinstvo“ koji je simbolično krasio i ime glavnog auto-puta kroz bivšu Jugu, izgubili.
Udavili smo ga u krvi svih naroda i narodnosti toliko da nevinih nema ni sa jedne strane Drine. Propalo je i kao ideja i kao nešto što bi trebalo da spaja.
Ali šta ćemo sa jedinstvom?
Ovaj tekst nastaje nakon dugog puta po komšijskim republikama i kantonima i odgovor na prethodno pitanje se sam nameće dok se osvaja metar po metar asfalta među šumama i gorama – jedinstvo i dalje postoji.
Naravno, mnogi će sada ostati u čudu i sa pitanjem kakvo, bre, jedinstvo posle toliko zločina i podela? I tu je odgovor prost – tri decenije kasnije, uz sitne razlike, život na ovim prostorima je isti. Iste muke deli i Sarajlija i Fočanac i Nišlija.
Pitanja, patnje, problemi, cene, slični putevi, političari, korupcija, šale, vicevi, neizvesna budućnost, večita borba između Istoka i Zapada, pa na kraju i taj jezik koji svi razumemo – sve je isto. Pa ako to nije jedinstvo, šta bi drugo moglo biti?
Koliko god da se koprcamo, delimo i podvajamo iz ovih ili onih razloga, život je jedinstven. Ili da preformulišemo – život stvara novo jedinstvo. Nije Hrvatskoj mnogo pomogla ni EU da izađe i odskoči iz zajedničkog lonca, osim što su oni smeliji i snalažljivi tu činjenicu iskoristili da odu na Zapad.
Zato im sada, kako se može čuti, sezonu spasavaju zaposleni iz Srbije koji su svuda po Jadranu dok u dubrovačkim suvenirnicama rade Trebinjci. Dalmatinci pak odlaze na pijacu u Trebinje po namirnice, jer su jeftnije i tako u krug.
U bratstvu smo, što bi rekli mlađi „fejlovali“ i ne treba da se niko od nas, nijedan narod, zavarava da će se to nekad vratiti. Niko i ne treba da pokušava da ga vrati. Nikada. Zarad već pomenutih mladih treba se okanuti i utopijskih priča kako je nekada bilo lepo i kako se išlo na radne akcije ili u vojsku. Šta to znači nekom ko je rođen posle 2000. godine? Za njega je to samo podatak iz istorije i ništa više.
Zbog njih treba stati i sa pričama „ko je prvi počeo“, prestati sa etiketiranjima ko je zločinac, a ko heroj, jer i to su za njih samo podaci iz istorije. Prestati i sa veličanjima istih.
Odustati od tabli na kojima se proziva ceo narod, razumeti da postoje dva pisma, okanuti se pogrdnih imena i nadimaka nadenutim narodima i poštovati svačije pravo da veruje u koga i u šta želi. Generalizacija da su svi krivi za sve, mora da stane. Mržnja mora da stane, pre svega, iz usta političara i sa malih ekrana.
Mladi su prvi koji osećaju gore pomenuto jedinstvo i zato se već sreću po gradovima, istorijskim lokalitetima, festivalima i seminarima širom bivše Jugoslavije. Slušaju istu muziku, vole iste bendove i brendove, gledaju iste filmove, uživaju u istoj hrani.
Zašto bi se to kvarilo već milion puta ispričanim pričama koje nisu dale, niti će dati bilo kakvo rešenje svega onoga što nam se desilo? Naprotiv, samo produbljuju probleme, netrpeljivost, strahove i podele.
Sloboda – to je ujedinilo narode čuvenog Zapadnog Balkana još na početku 20. veka. Ona je i ojačala jedinstvo nakon proterivanja Nemaca u Drugom svetskom ratu. Sloboda je nešto što ne smemo da uskratimo mladima.
Generacijama koje nisu, kao mnogi od nas, rođene u SFRJ i nisu morale da svedoče svemu što se dešavalo devedesetih. Ne smemo da im ugušimo slobodu zbog naših trauma, sećanja, tragedija, pogrešnih politika, neuspelih ofanziva, nečijih hirova ili ludosti iz prošlosti.
Na kraju, naši dedovi na ovim prostorima su ginuli za slobodu ne pitajući „gde su i čija je ovo granica“. Večna vatra i dalje gori.
Autor je novinar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
