Foto: U. Bokić/DanasMnoštvo toga krije se u tamnoj dubini moderne istorije ove zemlje. Brojne teme guraju se pod tepih, a o mnogima se i dalje ne zna dovoljno. I to ne zato što ljudi ne žele da o tome saznaju nešto više, niti zato što ne postoje mesta na kojima takve stvari mogu da se saznaju, već zato što ne postoje mehanizmi da se procesuira količina zla počinjenog u jednom vremenskom periodu.
Naime, prošla je godišnjica zločina u Štrpcima, koji se dogodio 27. februara 1993. godine, kada su pripadnici paravojne formacije Osvetnici, pod komandom Milana Lukića, iz voza 671 na liniji Beograd-Bar oteli 20 putnika -18 Bošnjaka, jednog Hrvata i jedno neidentifikovano tamnoputo lice – koji su potom ubijeni. Među žrtvama su bili radnici, studenti, izbeglice i penzioner, uključujući i šesnaestogodišnjeg Seada Đečevića.
U Prijepolju je podignuto spomen-obeležje sa porukom da zaborav znači odustajanje od budućnosti, dok je Apelacioni sud u Beogradu 30. novembra 2023. ukinuo prvostepenu presudu za ovaj zločin i naložio ponavljanje postupka, nakon što su u februaru iste godine četvorica pripadnika jedinice bila osuđena za otmicu, mučenje i ubistvo putnika.
Ipak, ne lezi vraže, baš oko tog datuma pronela se jedna opskurna vest internetskim hodnicima da je na 47. Međunarodnom sajmu turizma u Beogradu kao atrakcija promovisan hotel „Vilina Vlas“ iz Višegrada, iako je taj objekat tokom 1992. godine u Bosni i Hercegovini bio logor i mučilište u kojem su pripadnici srpskih paravojnih formacija zatočene bošnjačke žene i devojčice silovali i zlostavljali.
Među počiniocima tih zločina bio je i Milan Lukić, najsuroviji operativac velikosrpske zamisli koja se decenijama valjala po dorćolskim salonima i akademskim skupovima, ali nije bio jedini, niti je bio ikakav unikat, samo je bio dovoljno brutalan da se u tome najviše ogoli.
Elem, od tada je prošlo mnogo godina, ratovi su se završili, sve zemlje sa jugoslovenskog prostora pohitale su u budućnost koja im se nudila poput šargarepe, ali u Srbijatriji – kada se već njome bavimo – ostali su tragovi tog vremena. Koncentrat svega što se dešavalo u tom istorijskom trenutku, od razaranja Vukovara, preko streljanja oko Srebrenice, do prevoženja leševa albanskih civila širom Srbije, najviše se ispoljio, između ostalog, kroz današnji ćacilendski mrak.
Naravno, to nije jedini aspekt tog epicentra neoradikalske pošasti koja je stajala u srcu Beograda, ali se ne može zanemariti da se tu najogoljenije pokazivala ta svirepost, koja se dugo provlačila kroz naše tobože tranziciono doba, a potom ponovo, poput nekakvog antičkog zla, pronašla svoju manifestaciju u tom ćacilendskom okruženju.
Možemo, razume se, da pričamo šta bi bilo – kada bi bilo, ali već među ćacilendskim herojima, koji su branili društvo od tzv. blokadera, prema izveštajima beogradskog istraživačkog medija KRIK, imamo osvedočene i osuđene kriminalce, mafijaše, silovatelje, nasilnike, razbojnike i druge pripadnike lumpenproleterijata. Među njima su se, setimo se, pojavljivale i persone Gorana Radosavljevića „Gurija“ i drugi heroji iz devedesetih koji su, je l’ te, branili otadžbinu od tisućugodišnjih neprijatelja srpstva, ćirilice i pravoslavlja. Svakako, bilo je tu mnogo više ucenjenih, potlačenih i ekonomski uništenih ljudi koji su morali da statiraju u tom cirkusu, ali je to, zapravo, ako malo bolje pogledamo, kondenzovana slika svega onoga što se dešavalo i pre mnogo decenija.
Dakle, elita sa vrha piramide manipuliše, deli i truje mase, brani svoje bogatstvo, a među njih šalje svoje kerbere i krvoločne psoglavce, koji uteruju strah i normalizuju svirepost kao takvu, a zatim svojom silovitošću razaraju svaki pojam razuma i ljudskosti. Može se slobodno reći da su Milan Lukić i ostali zlikovci tog vremena, na neki izopačeni način, preteče ćacilendskih manijaka, jer kada bismo ove protuve stavili u okvire vremena kada je bilo dozvoljeno doslovno prebrojavati krvna zrnca, u suštini bismo imali istu matricu, samo u drugačijim okolnostima.
To je isti rukopis nasilja kada se iz voza u Štrpcima izvode nepodobni ili se u spomenutom hotelu čine gnusna zlodela, a potom se u današnjim tobože mirnodopskim vremenima preti silovanjem pobunjenoj devojci od strane predstavnika čuvara reda i zakona. Ništa se suštinski nije promenilo, sve je dozvoljeno ukoliko je cilj očuvanje poretka.
Stoga su sadašnji ćacilendski vitezovi derivat hronične kulture nekažnjivosti koja je devedesetih proizvodila državne bande – ali ne samo i nekažnjivosti, već i glamurizacije takvih persona – a danas zato, eto, dobijamo parapolicijske formacije, stranačke uterivače straha i ostale desperadose, pa se čudimo otkud sve to. A u stvari je sve vreme isto stanje i isto rastojanje.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
