Čarobne laži o Vuku i Aleksandru

„Slika koja je pre godinu i po dana obišla svet, sa groblja kod Skelana, na kojoj ovaj dečak-siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani, i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja. Dečaka sa slike u međuvremenu usvojila je jedna porodica iz Zvornika, i sada je on učenik prve godine srednje vojne škole.“

Na celoj strani istog lista, 21. marta 2021, pod naslovom „Novo ruganje istoriji“, jedan „ekspert“ za istoriju, estetiku i film obrušio se na roman „Aleksandar od Jugoslavije“ Vuka Draškovića i TV seriju Zdravka Šotre snimljenu po njemu. Piše on:

„Vuk Drašković se ruga istoriji, koju bi sad da piše kako njemu i njegovim sponzorima najviše odgovara. A to je sasvim u duhu antiruske i antisrpske politike američke duboke države… To se vidi iz aviona!“

Piše on da su Aleksandar Karađorđević i američki predsednik Vudro Vilson glavni krivci za propast Londonskog ugovora iz 1915, koji je „za Srbiju predvideo četvorostruko proširenje, petsto kilometara jadranske obale od Splita do Bara, celu Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Vojvodinu sa Baranjom do Temišvara i Segedina, Makedoniju, naravno Crnu Goru, Boku i celo primorje do Skadra!“

„Malo li je?“ – pita se „ekspert“. I „kako bi danas izgledao takav, ujedinjen i homogen, „srpski svet“, za koji se, uoči Londonskog ugovora, borio i izborio ruski carski ministar Sergej Dmitrievič Sazonov!“

Potresno i bolno i istinito, kao i „fotografija“ onog dečaka iz Skelana. Sve je izmišljeno.

Londonski ugovor iz aprila 1915. godine bio je, isključivo, tajni sporazum između sila Antante (Francuske, Britanije i Rusije) sa Italijom, kojoj su obećane mnoge teritorije ako priđe Antanti, a saveznici pobede. Kraljevine Srbije nema u tom sporazumu. Njegova sadržina je, čak, skrivana od Srbije.

U kapitalnom trotomnom delu, sada počivšeg, istoričara Branislava Gligorijevića piše da su, posle tajne londonske trgovine sa Italijanima, Srbiji isporučena dva zahteva: Da odmah istočnu Makedoniju preda Bugarskoj, kako bi i ona prišla Antanti, i da se saglasi sa posleratnim ustupanjem Banata i Pančeva Rumuniji, da bi i ta država pristupila saveznicima… Oba ta sramna zahteva, koje regent Aleksandar odbija, podržao je i ruski ministar Sazonov. Tako se on, tada, „borio i izborio za srpski svet“. Laži su čarobne, mogu sve. Pa šta ako termin „srpski svet“ nije postojao u to doba, i što se pojavljuje tek 2020. kao kopija „ruskog sveta“ u današnjoj Rusiji?! Laži ne obavezuju činjenice.

Nije, nažalost, malo nesrećnika u današnjoj Srbiji i među Srbima uopšte kojima su laži i mržnja jedine istine. Oni su na poseban način bolesni autisti. Trabunjaju o Velikoj Srbiji i „srpskom svetu“, proklinjući Aleksandra, koji je, prvi u našoj istoriji, okupio sve balkanske Srbe u istu državu. Od Soluna do Alpa. Veću mnogo od njihove Velike Srbije i „srpskog sveta“. Ali, ali… Aleksandrova država bila je ne samo Velika Srbija, nego i Velika Hrvatska, i Velika Slovenija, i Velika Bosna i Hercegovina… U tome su njegov zločin, greh, nacionalna izdaja. Tim ljudima, koji ga i mrtvog ubijaju i kleveću, himna je „nož-žica-Srebrenica“. Oni se dive onom teroristi koji je poubijao i izranjavao poslanike u Skupštini Aleksandrove Jugoslavije, a uklanjanje spomenika Puniši Račiću proglašavaju za „gaženje Srba u Crnoj Gori“. Oni su za podizanje spomenika i Slobodanu Miloševiću, istorijski zaslužnom za ubistvo Aleksandrove države, „grobnice srpskog naroda“.

Ni u Draškovićevom romanu „Aleksandar od Jugoslavije“, ni u TV seriji Zdravka Šotre, nema istorijskih neistina o Aleksandru i dramatičnim zbivanjima iz tog prelomnog vremena. Ima rušenja neistina i otkrivanja sakrivene naše istorije. Ima, upravo zbog toga, i mnogo laži i besa.

Autor je književnik iz Beograda