Cinizam iz mržnje

Od spoznajnog cinizma nas deli mnogo toga, ali pre svega odsustvo individualne samospoznaje. Iz toga sledi patološka netrpeljivost prema drugačijem, prema „tuđem“ mišljenju, i dogmatska uverenost u posedovanje istine i prava na jednu, svoju, unutar svog zabrana. Moćni, solventni manipulatori i mešetari, pak, kojima je do bilo koje istine stalo koliko i do lanjskog snega, uvek se tu nađu i iskoriste priliku, kada je klima većpogodna za spinovanje, da jedno većzatvoreno, sumnjičavo, netolerantno društvo drže u stanju permanentnog vanrednog stanja, da pospešuju netrpeljivost, strahove, na nesreću, često po cenu izazivanja građanskih sukoba. Kome bi to odgovaralo? Da li je teško proniknuti, ili nas to možda strah uteruje u autocenzuru? I jedno i drugo. Zapitajmo se ovako: koja to imena nikada ne smemo da pomenemo, niti ih pominjemo? A koja to „strašna“ imena, skupa sa imenom „strašne“ države čiji smo građani, popljujemo svako malo, milina jedna. Tako se dogodi da i ono što bi trebalo da predstavlja intelektualnu elitu, iako mu to nije namera, učestvuje u nimalo naivnoj kriminalizaciji ljudi iz političkog ili državnog vrha, za koje, pri tom, nema ni indicija, ni naznaka, a kamoli dokaza da su kriminalci, ili diktatori skloni opasnim obračunima sa neistomišljenicima, a pogotovo s novinarima. Ta situacija desila se već, nakon 2000, sa slučajem Zorana Đinđića, kada njegovoj kriminalizaciji nije kumovala isključivo žuta štampa. Tada su vrata „ozbiljnih“ medija i kultnih emisija koje smo voleli bila širom otvorena za sve, od ozbiljnih kritičara do senzacionalističkih ispovesti likova iz miljea tzv. kontroverznih krugova, sive zone etc. Sve je prolazilo pod firmom medijskih sloboda koje uključuju pluralizam mišljenja, smatralo se, najsvetije petooktobarske tekovine. U najboljem slučaju, to se pravdalo onom debilnom izrekom: „opinions are like asses, everybody’s got one“. Lepršavo, a?

Pekićobjašnjava da cinizam iz mržnje unižava onoga kome je upućen, dok cinizam iz spoznaje i jednog i drugog uči ograničenju naših istina. „Prvi cinizam je zato prenosilac bolesti, drugi donosilac leka“. Ako javni diskurs u Srbiji, preblago, ali, ad hoc, imenujemo kao cinizam, jasno je da osim žestokog, prostačkog, palanačkog, osvetoljubivog, intrigantskog, često na ivici pornografskog unižavanja drugog, neistomišljenika, drugog čoveka – mi ne poznajemo javni govor otvorenog društva. Nema značajnije razlike u tome između poslanika u Parlamentu, medijskih prepucavanja ili, u poslednje vreme, čak najčešće i najviše, u blogosferi, koju nažalost mnogi opinionmejkeri zloupotrebljavaju za nesputanu ostrašćenost, optužbe bez pokrića, iza kojih se često kriju najniži politikantski porivi. Odlični blogoučesnici tu bivaju zloupotrebljeni, jer u gomili smeća koje se često prospe u takvoj raspravi, ko bi se još obazirao na prave bisere umeća demokratskog dijaloga?

Slučaj Peščanik indikativan je, značajan, i zaista bi ga trebalo pomno proučiti iz nekoliko aspekata. Naravno, da li je neophodno ponavljati, pre svega maksimalno zaštititi obe novinarke Peščanika, utvrditi bez odugovlačenja šta se tu dogodilo, pogotovo kada je rečo fizičkom zastrašivanju, u šta, bez sumnje, spada atak na imovinu Svetlane Lukić. Ali, osim karijernih laprdala iz redova opskurnog dežurnog ešalona peščanikomrzitelja i njihovih neukusnih opservacija – jer uvek je neukusno šegačiti se kada neko ima povoda da strepi i za svoj život – korisno bi bilo analizirati i to, ko je i šta „braneći“ Peščanik, vaistinu usput pokušao da odbrani.

Olakšanje je bilo slušati i Vesnu Rakić-Vodinelići Nikolu Samardžića, i Pančića u prvom Peščaniku, nakon sedam dana svakojakih upumpavanja u ovaj slučaj bizarnih, treš sadržaja koji ne pripadaju ni Peščaniku, ni gostima, ni sajtu, ponajmanje Svetlanama. Zato što je briga ovo troje ljudi, pre svega za bezbednost Cece Lukić, iskrena i nesumnjiva. Toj brizi, verujem, pridružili su se svi iole normalni ljudi, voleli ili ne ovu emisiju. Parafraziraću jedan stari džingl: Ovaj grad ne bi bio velik da ne postoji i emisija Peščanik.

A moglo bi se, prosto, sve svesti i na Kušnerovo pitanje, povodom objavljivanja knjige Pjera Peana, Svet prema K: „Neki me mrze. Ko su oni?“