Ćirjaković i "tragično nasleđe" Predraga Lucića 1

Konstantni politički pritisci vladajuće elite, teror tzv. poštene tržišne utakmice kojom se, sistematski, zatire kritička misao u medijima, blamantan nivo novinarske autocenzure i fundamentalnog nerazumevanja sveta oko sebe – toliko je, zapravo, tih nepovoljnih okolnosti da ih je teško sve i pobrojati. Međutim, kada se jednog dana, u nekom 27. ili 33. veku, neki akademski radnici i radnice budu bavili istorijatom medijskog pakla u Vučićevoj Srbiji, koren jedne od živopisnijih tužnih priča koja obeležava tu epohu naći će u dalekim sedamdesetim godinama XX veka, usred tadašnje SFRJ.

Naime, to su otprilike godine kada je Zoran Ćirjaković – novinar, predavač i neumorni proizvođač tekstualnog proliva na različitim medijskim platformama – pošao u osnovnu školu i, sledstveno svrsi te institucije, opismenio se. Ali, eto, upravo je on živ dokaz da su jugoslovenski komunisti ponekad zaista preterivali u svojim prosvetiteljskim praksama u koje obavezno osnovno obrazovanje, svakako, spada. Ko zna koliko bi minuta (sati, dana…) čitanja i nerviranja zbog njegovih paratekstualnih tvorevina mogli izbeći da danas imamo vremeplov, pa da njim možemo, kao u Terminatoru ili Povratku u budućnost, da se vratimo u prošlost i pokušamo da sprečimo buduću ozbiljnu novinarsku katastrofu. Brkati učitelj bi nas gledao začuđeno, a zbunjena učiteljica bi širila ruke u neverici dok im govorimo „Hej, molim vas, ovog malog nemojte učiti da čita i piše! Verujte nam, ništa dobro iz njegovog poznavanja slova neće izaći!“ Avaj, vremeplov još nije izmišljen, a mi smo osuđeni na to da živimo i radimo u javnoj sferi koju Ćirjaković svako malo zagadi svojim pisanjem, svejedno da li prokazuje novinare i novinarke koji se bore protiv Vučićevog medijskog mraka ili, tobože brinući o srpskom radništvu, optužuje leve aktere za NGO lešinarenje. Naravno, sve to u pauzama u bavljenju svojom opsesivnom temom – pronalaskom autošovinizma i srodnih pojava u gotovo svakoj ovde izgovorenoj ili napisanoj kritičkoj reči. Osim, razume se, u onoj kvazikritičkoj reči koja dolazi iz desničarske škole mišljenja koju možemo nazvati kusturičanskim antiglobalizmom. Škole mišljenja koje je Zoran Ćirjaković jedan od najvrednijih propovednika.

Međutim, kao i na sve druge anomalije unutar našeg medijskog polja, vremenom se čovek i na to navikne. Kao što se ne možete svaki dan baviti gvirenjem u neku scenu seksa u rijaliti programima ili merenjem stepena ljigavosti Milomira Marića po minuti televizijskog programa, tako se ne možete baviti ni baš svakim Ćirjakovićevim mrčenjem karaktera u MS Wordu. Ne bismo se ni sad bavili da, nedavno, Ćirjaković nije prevazišao samog sebe i na svom blogu (indikativnog i kvaziironičnog naziva „Nepismeni đavolji advokat“) objavio, hm, „tekst“ pod nazivom Feral i ja – tekst koji je, odmah potom, prenet na sajtu Udruženja, hm, „novinara“ Srbije. Citiraćemo par fragmenata sa samog početka: „Glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu „montipajtonovsku sahranu“, koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. (…) Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije. Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta. Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga. (…) Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, „najviših evropskih vrednosti“.“

Dakle, Ćirjakovića je na mentalni napor potaknula prerana smrt Predraga Lucića, jednog od najvećih živih novinara, pesnika i satiričara našeg jezika (ovo „živi“, naravno, nije neki bizarni lapsus već gotovo aksiomska konstatacija da je Lucić, veliki i neophodan kakav jeste, i mrtav neuporedivo življi nego svi ćirjakovići, ma u kojoj jugoslovenskoj tački da nose ma koji etnički dres). I šta se izrodilo iz tog mentalnog napora druga Ćirjakovića, osim što je nezgrapno zlobno pokušao biti vickast kada je Predragovu sahranu nazvao „montipajtonovskom“ zato što je sahranjen uz taktove „Always Look on the Bright Side of Life“? Izrodilo se da je, manje-više, svaka osoba koja se Ćirjakoviću, iz ma kog razloga, zamerila tokom godina bivstvovanja na medijskoj sceni, zapravo, izdanak „feralovske“ škole novinarstva i, citiram, „tragičnog nasleđa Predraga Lucića“. Istina, dosta je pasusa Ćirjaković potrošio na ovu mentalnu akrobatiku kojom je povezao i ljude koji su najdirektnije vezani za Feral Tribune (poput Petra Lukovića) i ljude koji sa Feralom ili nemaju veze ili imaju tek posredne (poput Svetislava Basare, kome je biblioteka Feral Tribunea mračne 1995. objavila roman „Ukleta zemlja“), mentalnu akrobatiku u kojoj se, naravno, opet bavio svojim razmišljanjima na temu autošovinizma i svojim maničnim opservacijama o Radomiru Konstantinoviću, mentalnu akrobatiku u kojoj zaumno žonglira izrazima kao što su „perverzni staljinistički liberalizam“ i „jugonostalgični srpsko-hrvatski medijski koljači“.

Međutim, kad se povuče crta ispod tih dosta nečitljivih pasusa – svako ko uspe da stigne do kraja teksta dobiće pohvalnicu od perverznih, staljinističkih liberala i tapšanje po ramenu od jugonostalgičnih, srpsko-hrvatskih medijskih koljača – konačan bilans Čirajkovićeve analize u pokušaju je da bauk kruži Srbijom, bauk feralizma. Feralizma, te zlokobne medijske škole kojom se, po njegovoj interpretaciji, neistomišljenici odstranjuju iz javnog prostora u ime „demokratije, liberalizma i najviših evropskih vrednosti“. Pomislio bi čovek, čitajući Zorana Ćirjakovića, da su zbilja strašni bili ti egzekutori iz Ferala. Već zamišljate Viktora Ivančića kako u crnom kožnom mantilu zlokobno kuca na vrata nepoželjnih u dva ujutru, već vam je u glavi i taj zločinac Boris Dežulović kako podmazuje svoj tekstualni mitraljez kojim strelja i kosi koga god njegov perverzni, staljinističko-liberalni um poželi da pokosi, a da ne govorimo o najstrašnijem od svih gadova, Predragu Luciću i svom njegovom „tragičnom nasleđu“. Iznenadio bi se čovek koji se o „feralovštini“ informiše samo kroz blogerska pisanja nažalost pismenog đavoljeg advokata – onog koji ne zna šta je to Feral značio u Hrvatskoj, niti ga zanima da bilo šta zna o tom, je li, Hitlerlendu, ali, tobože, vrlo dobro zna šta to danas, ako je njemu verovati, u Srbiji nikad popularniji Feral znači – kada bi video da je stvarnost bila sasvim drugačija i da su upravo novinarke i novinari Ferala oni koji su, tokom njihovog čitavog radnog veka, izlagani najgorim oblicima linča. Politički pritisci, fizički napadi na redakciju i njene članove i članice, porez na šund, mobilizacija glavnog i odgovornog urednika usred rata, nebrojene sudske tužbe, izostanak svih oglašivača, prisluškivanja, organizovanje javnog paljenja novina, ispisivanje pretećih grafita na zgradama u kojim žive – sve su to uspeli da izdrže ti podli feralovci samo da bi mogli u Srbiji da poseju, kako ono bi, duh „perverznog staljinističkog liberalizma“ i „jugonostalgičnog srpsko-hrvatskog klanja“. Sve su to ti zlotvori pregurali samo da bi mogli da svojim „tragičnim nasleđem“ inficiraju baš svakog Zoranu Ćirjakoviću nedopadljivog aktera na medijskoj sceni Srbije. Obaška to što mnogi od tih aktera koje Ćirjaković proziva sa feralovštinom imaju veze taman onoliko koliko on sam ima sa antikapitalizmom, naš pripravnik iz advokatske kancelarije „Pakao“ je tu da svakome ko mu se, iz ma kog razloga, ne dopadne dodeli diplomu jedne novinarske škole u čijem zaglavlju piše „Feral Tribune – ubijamo neistomišljenike since 1984“.

A da se Ćirjaković, zaista, zainteresovao – kao što kaže da nije, iako sumnjam u tu njegovu „neobaveštenost“ – kako su to pisali ti feralovci i kakve su to reči ostale u „tragičnom nasleđu“ Predraga Lucića, verujem da bi mu brk zaigrao od zavisti. Brk bi mu zaigrao jer je Lucić ispisao toliko briljantnih tekstova i stihova kojima temeljno razvaljuje i kapitalizam i neoliberalizam i kolonijane vojne intervencije i Trampa i Blera i Sarkozija i Buša i Vatikan i sve, ama baš sve, one imperijalističke centre moći protiv kojih se Zoran Ćirjaković deklarativno bori svojim nesrećnim slovima. Međutim, Lucić se zaista borio protiv svih tih pobrojanih i to je dokazivao time što se istom – ako ne i većom – žestinom borio i protiv ovdašnjih, lokalnih gospodara smrti i moći, politike i kapitala, dok Ćirjaković svoju tobožnju progresivnu, antiimperijalističku političku poziciju koristi samo kao zastor kojim prekriva svoje dnevne, vrlo ovdašnje političke svinjarije, svoja posredna ili neposredna relatizovanja zločina činjenih u ime srpskog nacionalizma, svoja omalovažavanja LGBTIQ borbi, zaumnim diskreditovanjem antirežimskih snaga ili čega god drugog njegov desničarski mozak da se dohvati. Sasvim je jasno zašto je njemu takav Lucić i takav Feral nepodnošljiv – zašto im, posthumno, i jednom i drugom ne da mira – oni su sve ono što on nije i što nikada neće biti.

Ipak, kad se sve zbroji i oduzme, Ćirjaković, nažalost, može biti prilično spokojan – u našem javnom prostoru ima izuzetno malo te njemu tako mrske feralštine. „Sve druge opozicione novine u Jugoslaviji u odnosu na Feral i tekstove Predraga, Borisa i Viktora izgledale su kao priučena hrabrost. U Jugoslaviji, u kojoj je bujao fašizam i gdje su vladali mali klonovi, Feral je bio jedino svetlo“, izjavio je povodom Predragove smrti nedavno Božo Koprivica, a mi, uprkos naporima Zorana Ćirjakovića – tog najmanjeg od svih malih klonova koji, istina, nema nikakvu vlast, ali je tu da bude njen, kako rekosmo, nažalost pismeni advokat – možemo samo da budemo tužni što tog jedinog istinskog svetla ima tako malo i što što ga, od nedavne smrti Predraga Lucića, ima još mnogo, mnogo manje. Ali možemo još jednu stvar – možemo da nastavimo dalje da pokušavamo da baštinimo i širimo njegovo „tragično nasleđe“. Koliko je to nasleđe veliko i važno najbolje znaju njegova porodica i najbliži saradnici, znamo i mi koji smo imali tu privilegiju da povremeno sa njim sarađujemo, razgovaramo i da se sa njim smejemo, ali znaju i svi oni koji ga nisu poznavali, ali su savršeno dobri znali, čitajući njegove stihove i rečenice, koliko je on veliko i važno svetlo našeg jezika. Koliko je on veliki i važan feral. Feral koji i dalje svetli, uprkos tragičnom nasleđu svih lažnih antiglobalista, zlostavljača slova, đavoljih pravnih pripravnika, relativizatora i pljuvača, moralnih nepogoda i desničarskih mrsomuda i, na kraju, ali ne najmanje važno, uprkos tragičnom nasleđu Zorana Ćirjakovića.

Autor je novinar i pisac

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.