Čorba bez klin(ov)a: O činu potpisivanja Temeljnog ugovora između Crne Gore i SPC 1Foto: Medija centar

Desilo se, eto, i to: Dritan Abazović, premijer Crne Gore i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije potpisali su trećeg avgusta u prepodnevnim satima u Podgorici Temeljni ugovor o odnosima između Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve. Dokument je potpisan i ništa se nije desilo.

Nikom nebo nije palo na glavu. Nije se desio smak sveta. Nije volšebno nestala crnogorska zastava sa Ist Rivera i nije država Crna Gora preko noći inkorpirana u državu Srbiju.

Premijer Abazović je posle izjavio da je „jedno važno pitanje stavljeno ad akta“. I to je zapravo najbolji mogući komentar cele situacije. Pitanje koje je godinama bilo glavni „klin u čorbi“ crnogorske političke situacije rešeno je, sada se svima valja zaista baviti politikom.

Postoji ona stara i često korištena distinkcija između političara i državnika: političar je onaj koji se primarno brine za rezultate narednih izbora, dok je državnik onaj koga više od toga interesuje vlastito mesto u istoriji. Dritan Abazović je ovde primarno delovao kao državnik, ali može se desiti da kolateralno profitira i kao političar. To prvenstveno zavisi od toga kada će se u Crnoj Gori održati naredni izbori.

Kako vreme bude prolazilo, biće sve jasnije da će potpisivanje Temeljnog ugovora doneti deeskalaciju društvene i političke atmosfere u crnogorskoj javnosti. Njegovo nepostojanje odgovaralo je isključivo radikalnim nacionalističkim elementima i sa crnogorske i sa srpske strane. Za prve, to je bio bauk, a za druge je njegovo nepostojanje bilo ključni dokaz i ilustracija vlastite ugroženosti. Treba, međutim, ipak proći nešto vremena da to postane posve očigledno.

Treba takođe reći da je potpisivanje Temeljnog ugovora svojevrsno „majstorsko pismo“ Abazovićeve političke veštine. Pritisak na njega da ne potpiše ovaj ugovor bio je podjednako snažan kao onaj od pre nepune dve godine da ne podrži vladu Zdravka Krivokapića. Oba puta Abazović je bio postojan kano poslovična (i himnična) klisurina i nije bio izdajnik svoje domovine kako ga vređa ona nemoćna gomilica što se nekad zvala „Apel 88“.

Kukavni apelaši ne pokazuju baš preteranu originalnost i inteligenciju. Vrhunac njihove inventivnosti je lepljenje etikete Sejde Bajramovića, Rahmana Morine te Emira Kusturice. Svaka od tih paralela u kontekstu Abazovića je potpuno promašena. Ako neka paralela iz crnogorske istorije eventualno ima nekog smisla, to je možda paralela sa Isom Mahmutovićem, čovekom koji je odbio da učestvuje u rušenju Njegoševe kapele 1972, ne želeći da, po vlastitim rečima, „ruši tuđu svetinju“.

Iso Mahmutović se nije odricao vlastitog identiteta, samo je imao dovoljno čojstva da „brani druge od sebe“. U delu javnosti koji je sve srpsko identifikovao sa psovkom, ovakva pozicija je sama po sebi razlog da nekog prozovu četnikom. Dritanu Abazoviću služi na čast da se takvih optužbi i kletvi nije uplašio.

Nije ta vrsta pritiska uvek bezazlena. Primera radi, u otprilike isto vreme dok se vršen pritisak na Abazovića da ne potpiše Temeljni ugovor, manje-više ista grupa „regionalnih dušebrižničkih influensera“ ostrvila se bila na Kristijana Šmita, visokog predstavnika međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu, zbog najava da će iskoristiti tzv. bonske ovlasti da bi nametnuo promene izbornog zakona. Iako njegova pozicija ne zavisi od izbora u BiH niti od volje bilo kog segmenta bosanskohercegovačkog elektorata, Šmit se lecnuo i nije nametnuo već najavljenu odluku, već je sproveo samo neke kozmetičke promene.

Nisu ove stvari nepovezane. Ono što danas najčvršće povezuje s jedne strane Đukanovića i njegove sledbenike, s druge bošnjačku elitu u Sarajevu oko SDA i Bakira Izetbegovića, a s treće Aljbina Kurtija i njemu odan deo prištinske političke scene jeste potpuno histerična opozicija projektu Otvorenog Balkana.

Projekat iza koga su stoprocentno stale Srbija, Severna Makedonija i Albanija, a za koji, čini se, nedvosmisleno navijaju Sjedinjene Američke Države kao i neke od najvažnijih zemalja Evropske unije, u Crnoj Gori podržava takođe veliki deo javnosti, u BiH postoji jasna potpora iz Republike Srpske, kod hrvatskog faktora u FBiH nema glasnog negodovanja, dok i među bošnjačkim političarima, barem na potezu od Fahrudina Radončića do Zlatka Lagumdžije postoje neki pozitivni signali; napokon, na Kosovu ima najmanje artikulisanih zagovornika Otvorenog Balkana, mada zasigurno ni tamo ne prolazi gluvo upozorenje Edija Rame da je za njih jedina prava dilema: ili rat ili Otvoreni Balkan.

Dva najveća balkanska pisca, Ivo Andrić i Ismail Kadare, bavili su se u svojim važnim delima prokletstvom „začaranih krugova“ neprekidne osvete. Ključna podela danas na Balkanu je da li ste za rat ili ste za mir. Neki nažalost naglas prizivaju „drugo poluvreme“ nesvesni da će njihovo „drugo poluvreme“ nekom drugom uvek biti prvo te da će onda ti drugi prizivati svoje „drugo poluvreme“.

Politika Otvorenog Balkana je politika mira. Temeljni ugovor između Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve nije nužno prolegomena za ulazak Crne Gore u Otvoreni Balkan, ali bez njega bi taj ulazak bio potpuno nemoguć. Politika unutar Otvorenog Balkana morala bi biti politika bez klina u čorbi, odnosno politika u čijoj je suštini čorba bez klin(ov)a.

Ali bez obzira na to, Abazovićev potpis na Temeljni ugovor bio je državnički momenat. Što rekao onaj kome nije trebao nikakav Temeljni ugovor pošto su se u njegovoj ličnosti stapale Crna Gora i Srpska pravoslavna crkva: Imao se rašta i roditi.

Autor je književnik, prevodilac i novinar

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.