Crkva kao jedan od pet miliona

U slučaju protesta protiv vladajućeg režima u Srbiji, oni predstavljaju, između ostalog, i izraz narodnog nezadovoljstva usled ubrzanog urušavanja institucija sistema i društva. Urušavanje obrazovnog i zdravstvenog sistema, pravosudne i zakonodavne grane vlasti, položaja kulture i umetnosti i na kraju, ali možda i najvažnije, urušavanje dostojanstva građana i građanki, pitanja su koja bi trebalo da se tiču svih nas. Ovaj tekst se bavi pitanjem eventualne uloge dominantnog verskog aktera u Srbiji – Srpske pravoslavne crkve u protestima i da li bi SPC trebalo da podrži proteste?

Postoji niz još uvek otvorenih pitanja vezanih za proteste u Srbiji, od organizacije i (ne)jasnih političkih ciljeva, preko toga ko bi trebalo da učestvuje a ko ne. Međutim, kao ključni problem izdvaja se pitanje da li protesti imaju kapacitet da okupe šire narodne mase koje bi uzele učešća i na taj način dale potreban vetar u leđa i politički kredibilitet protestima? U ovom trenutku, izgleda da lideri opozicionih stranaka u Srbiji nemaju taj potencijal i da su u stvari pojedinci iz drugih sfera života, kao što su univerzitetski profesori, glumci, te profesionalno ostvarene i građanski orijentisane ličnosti, pokretači i nosioci ideje protesta. Kako sada stvari stoje, u cilju obezbeđivanja šire narodne podrške, koja je ključna za uspešnost protesta, to nije dovoljno.

Jedna od institucija koja ima potencijal da obezbedi širu narodnu podršku protestima je sigurno SPC. Postoji nekoliko argumenata zašto je to tačno. Pre svega, istraživanja pokazuju da je SPC institucija u koju građani i građanke Srbije tradicionalno imaju najviši stepen poverenja. Posledično, SPC je važan akter civilnog društva u Srbiji i institucija koja ima zavidan politički potencijal, svoje političke interese i ideje koje zastupa. Drugo, SPC ima istoriju podržavanja protesta protiv autoritarnih vlasti. Ne treba zaboraviti da su studentski i građanski protesti protiv vlasti Slobodana Miloševića 1996-97. godine imali otvorenu podršku Crkve. Štaviše, blaženopočivši patrijarh Pavle bio je na čelu kolone koja je probila policijski kordon u Kolarčevoj ulici. I na samom kraju, Crkva je institucija koja ima ono što opoziciji u Srbiji trenutno nedostaje, infrastrukturu u celoj zemlji, koja lako može postati osnova za dalje (političko) organizovanje ukoliko bi se došlo do zajedničkog imenitelja. Svaki verski akter, pa i SPC, ima određeni politički potencijal koji može biti iskorišćen.

Međutim, postavlja se pitanje da li bi Crkva uopšte trebalo da se meša u ovo pitanje, i ako da, na koji način? Ukoliko zanemarimo prevaziđeni argument da Crkva ne bi trebalo da se meša u politiku i politička pitanja, treba istaći da postoji zajednički interes između protesta i Crkve. Na kraju dana, Crkva je tu zbog naroda i štiti interese naroda. Uostalom, to je bila njena uloga kroz svoju viševekovnu istoriju. Nema razloga da sada bude drugačije. Ako srozavanje institucija sistema i društva direktno utiče na obične građane i građanke, na njihov kvalitet života i dostojanstvo, onda je to razlog za Crkvu da se zabrine. Dodatni motiv za Crkvu da se aktivnije uključi u proteste jeste i politika prema pitanju Kosova i Metohije. O tome je Sveti arhijerejski sabor već zasedao i izneo svoj jasan stav, protiveći se državnoj politici razrešenja kosovskog čvora. Pored toga, treba dodati da iako je patrijarh Irinej nekoliko puta dao podršku aktuelnom predsedniku Srbije, unutar Crkve postoji određen broj sveštenih lica koji poseduju otvorenu podršku i poverenje naroda i koji se otvoreno protive politici vladajućeg režima. Tako da podrška protestima može biti institucionalna, kroz odluku Sabora, ili pojedinačna, kroz otvoreno istupanje pojedinih sveštenih lica. U oba slučaju, bila bi od velike važnosti za budućnost protesta.

Međutim, da li organizatori protesta uopšte žele podršku Crkve? Vrlo je verovatno da bi eventualna podrška Crkve uticala na određene grupe da odustanu od protesta, kao što su do sada zbog pojedinaca i određenih grupa neki ljudi odustajali. Sigurno je i da se neke ideje koje SPC zastupa ne uklapaju u vrednosni sistem građanske elite. Ali ne treba zaboraviti da lideri opozicije u ovom trenutku ne poseduju poverenje naroda i da organizatori protesta imaju ograničen potencijal angažovanja širih narodnih masa. Taj nedostatak bi mogla nadomestiti podrška Crkve. Takvi protesti bi imali zavidan politički potencijal za promene, što je valjda i cilj protesta. Da li će SPC postati jedan od pet miliona?

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka