Da je valjalo ne bi nas dopalo

Pogodili se nekako da je ove godine Đurđevdan pao u nezgodno vreme iako nije menjao datum. Pao je kao i u poslednjih dvadeset devet godina dva dana posle Titove smrti. Ništa se tu nije mnogo promenilo osim nas samih i države u kojoj živimo.

Ako vlast po hitnom postupku ne donese zakon kojim će zabraniti slave ili ih uterati iskuljučivo u verski okvir, može joj se sve to vrlo brzo o glavu obiti. Jer, to više nisu slave, to su politički obračuni koji mogu da prouzrokuju vrlo neželjene posledice po samu vlast, pa i nas, njene apologete. A takva zabrana bi bila veoma demokratska jer demokratija ne podnosi govor mržnje koji je okrenut prema njoj samoj, kao što prethodne ideologije nisu podnosile verbalne delikte.

Stvari su se otgrle kontroli još pre slavskog ručka. Svi smo došli naelektrisani i na ivici nerava, a sa jasno izgrađenim stavovima. Gore od toga nema. Sve je počelo kad je jedan iz gornjeg kraja sofre rekao da je išao pre dva dana na Titov grob i da ga je ta poseta ojačala, podmladila i na trenutak vratila u dobra stara vremena. A onda je nastavio tihim glasom, kako što i priliči čoveku sa čela sofre, da priča kao smo u to vreme svi dobroi živeli, kako je naša zemlja cvetala i kod nas i u svetu, a sve plodove nismo stigli da pokupimo. A o slobodama i ljdskim pravima mogao bi danonoćno da priča i da ne stigne da kaže koliko je toga u izobilju bilo. Tvrdio je da je posle Titove smrti sve počelo postepeno da propada. Kad su mislili da će „I posle Tita – Tito“, ono ispade da je „I posle Slobe – Sloba“. Ni sebi ne ume da objasni kako je tako nešto moglo da nam se desi, kaže.

Na to su odmah žustro reagovale Slobine pristalice koji su u tom govoru prepoznali i kritiku njihovog vođe i njih samih. A možda i zato što dugo bili pritajeni, a i nisu se živi čuli poslednji sedam-osam godina, pa im se učinilo da je opet došlo njihovo vreme. Veličali su taj posttitovski period, koji je obeležio njihov vođa, u kome je naš narod bio ujedinjen u odbrani vlastitog identiteta i vlastite države, vreme u kome su naši branioci zauzeli velike teritorije koje su nam kasnije silom nepravedno otete.

I pristalice Tita i pristalice Slobe napadali su se međusobno sa argumentima i bez njih. Kad nije bilo argumenata, bilo je uvreda i psovki , a pepeljare i flaše svako je držao pri ruci za svaki slučaj. Pristalice i jednog i drugog vođe samo su se u jednom slagali; da je ovo posle što je došlo i što je još na snazi, gore od ono oboje zajedno, ako je išta u onome prethodnom i imalo loše.

Valjda što sam bio malo više popio, preuzeo sam ulogu branitelja postoktobarskih promena, odnosno demokratsku vlast u ovih devet godina. Pre toga sam rekao da mi je žao što nema među gostima nikoga ko bi branio sadašnji sistem pravdajući ih da su svi na stranačkim slavama i da sve što ima u sebi nešto demokratsko slavi danas Svetog Đorđa, jer on simbolizuje pobedu dobra nad zlom, odnosno nas nad njima.

Nije mi bilo lako bez ikakvih argumenata nositi se sa tim agresivnim gostima koji su iza sebe imali zaokružena kakva-takva dela. Uglavnom sam branio slobodu mišljenja koju smo tim promenama dobili i tranziciju koja traži velike žrtve, koju prate velike krađe i otimanja. Tvrdio sam da je sve ovo prolazno što i sam pojam tranzicije znači, a da će rezultati naših promena stići negde na kraju ovog veka, a najkasnije početkom sledećeg. Bezuspešno sam ih uveravao da do tada moramo da se strpimo, i mi i naša deca i unuci i praunuci, da bi neke buduće generacije mogle kako-tako da žive.

Jedan gost, kome su godine obezbedile svako poštovanje od svih nas, pa smo ga poštedeli psovki i uvreda, povremeno bi sumirao našu raspravu. Po njegovom znanju, kaže, oni prvi su nešto i stvarali, ovi drugi sve to svukli u ravan i oglodali što je valjalo, a poslednji koji su došli, nemilosrdno raznose, sve što je ostalo, kao nekakvu strvinu. Da je šta od toga valjalo ne bi nama dopalo, kaže. Govorio nam je da se ne treba hvatati u svako kolo, jer život ume da bude i dug, duži od mnogih režima.

Domaćin, koji se i ovoga puta našao na mukama jer ne može da promeni ni slavu ni goste, niti svoju ulogu na slavi, više se obradovao kad smo otišli nego kad smo došli. Ako je verovati nekima, domaćin se zakleo da će ubudeće slaviti Đurđevdan nekim drugim danom i sa drugim gostima ili će sa nama ovakvima, toga dana davati pomen aždahi.