„Davno je ispaljen hitac koji je pogodio nevine u ‘Ribnikaru’, a onda nastavio svoje zlo putovanje ka Mladenovcu“

Gde se trenutno nalazi i kuda ide nepoznato je, jedino što, ukoliko se kako to uglavnom kažu deca, ne pravimo blesavi, znamo, a to je da je metak ispaljen pre trideset i par godina.

Ispalili su ga srpski nacionalisti nastali od presvučenih srpskih komunista, a u povlačenju okidača pomogli razni, od kao autentičnih nacionalista baštinika četničke ideologije, nekih intelektualaca i umetnika, od onih opskurnih koji su videli šansu za svoje skromne talente do akademika i raznoraznih koloritnih likova, kvaziočeva nacije i sličnih, koje u njihovim redovnim lupetanjima i člancima u medijima ne samo što nisam mogao prepoznati, pa sam vrlo često postavljao sebi pitanje koje ću u sledećim decenijama ponavljati: „Kako te nije sramota?“

Nije Srbija oskudevala i u potpuno drugačijim ljudima, razumnim, poštenim i humanim, ali se njihov domet sticajem okolnosti, nažalost, može izmeriti samo čuvanjem obraza zemlji za neka druga vremena.

No, nastavimo gde smo stali: Da li se ovaj metak ispaljen pre tridesetak godina mogao prizemljiti i zašto nije, pitanje je za milion nekakvih jedinica novčanih ili materijalnih. I zašto nema odgovora na pitanje: Zašto je bilo kako je bilo?

Zašto građani Srbije uporno odbijaju da to pitanje postave sebi, čime hrane ovaj davno ispaljen projektil dajući mu dodatnu snagu na tom putu destrukcije, sejanja straha i mržnje.

Pogodio je taj metak u tih tridesetak godina mnoge žrtve i među njima mnogu, zar treba reći, nevinu decu.

Na tom svom zlom putu umeo je da se pretvori u hiljade snajperskih metaka kojim su pogođena deca u Sarajevu ili rafalnih likvidirajućih metaka za dečake, mladiće i njihove roditelje u Srebrenici.

Pretvarao se taj metak povremeno i u kojekakve granate, ručne bombe ili primitivna sredstva smrti, sekire i noževe.

Nije taj metak štedeo ni političke protivnike, novinare i sudije na tragu nepoželjnih istina. Setimo se Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije ili sudije Simeunovića.

Nesmetano je nastavio svoje putovanje do srca Zorana Đinđića a da mi građani Srbije nismo prestali da okrećemo glavu i da se nadamo da će nekako izgubiti snagu i nestati u nekom dalekom pejzažu, što daljem po mogućstvu, da nas ne podseća od čega smo sve okrenuli glavu, da li u svojoj sebičnosti, strahu, ili nametnutoj i prihvaćenoj neobaveštenosti kao poželjnoj, svejedno je.

Nastavio je taj metak na svom putu uspostavljanja straha i nasilja kamuflirajući se ponekad i u bagere koji noću ruše ustavni poredak u Savamali, pretvarajući se u rijaliti programe i naslovne strane tabloida kojim se neistomišljenici proizvode u žive mete, ili u botove koji se, eto, ponose svojom ljudskom mizerijom.

Pretvorio se taj metak tu i tamo u ponekog „političkog analitičara“ kome i pre no što čujem šta se ima nalupetati postavim u sebi ono pitanje s početka teksta: Kako te nije sramota? Uz psovku koju dodajem: Je**li te ti novci koje ćeš dobiti!

Bio sam šokiran kao i ti, dragi čitaoče, nesrećom koja je odnela 18 mladih života u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu i okolnim selima.

Nije se tu smrtonosna misija ovog davno ispaljenog metka zaustavila, za bojati se. I ono što je važno, nije se tragedija u školi i u selima „desila“. Ona je projektovana pre tridesetak godina, bez obzira što projektanti onog i ovog zla (jedno je to zlo, čak se akteri ponavljaju) nisu baš tako mislili.

Oni već trideset godina seju mržnju, šire laž kao najpoželjniji odnos naspram činjenica, sprovode nasilje u raznim alotropskim modifikacijama i skoro pa bukvalno siluju društveni poredak, izvrću vrednosti i čitav naš prostor na ovim „našim prostorima“ pretvaraju u jednu veliku septičku jamu.

Što je taj pre trideset godina ispaljen projektil stigao i na naš prag istorijsko je pravilo da se spirala nasilja uvek na kraju pojavi kod njegovog tvorca. Za to su odgovorni i oni koji su zlo i mržnju sejali kao i mi koji smo okretali glavu. Nadam se, a takav mi je i utisak, da je to vreme prošlo. Vidimo se u subotu.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.