Di ste, Beograđani?

Kada se dogodi opasnost po vlast, kao što je to sada miran opštenarodni ustanak koji su studenti pokrenuli, tada ona, po već viđenoj šemi, smišlja ganc novu opasnost po državu. Ovoga puta to su separatističke tendencije Vojvođana. Nije važno što ni na jednoj blokadi, nijednom protestu, niko nije takvu ideju izneo, ni usmeno ni pismeno, ni od studenata, ni od profesora i građana. Vlast, sada sa razmontiranom vladom, poručuje iz prašine u kojoj se batrga da ima svoje relevantne izvore. Kao što „znaju“ da se sa Zapada upravlja studentskim protestima u cilju rušenja države, tako sada služba dobro zna da nam se sprema otcepljenje Vojvodine. Ali, možemo mirno spavati, jer tu su naprednjaci koji će u korenu saseći pokušaj obojene revolucije i odbraniti i sačuvati celovitost i integritet države, kao što su „sačuvali“ i Kosovo. U to ime sprema se i nekakva deklaracija o Vojvodini. Ne možeš da ne zavapiš, aman, ljudi, prestanite da nas čuvate.

Koliko moraš biti pokvaren i bez duha, pa da u transparentu kojim su novosadski studenti dočekali kolege iz Beograda „di ste, Beograđani“ vidiš neprijateljski element, insistiranje na „vojvođanskom jeziku“, a kad se jezik otme kontroli, ode s njim i parče zemlje, očas posla, smatraju predstavnici vlasti. Da li ih treba podsetiti da se bogatstvo i lepota jezika jednog naroda ogleda između ostalog i u mnoštvu dijalekata. Ne možemo svi da govorimo istim narečjem. Uvek su mi bili simpatični otegnuti vokali moje drugarice iz Novog Sada, dok se nije odselila u Ameriku, pošto od svoje diplome filološkog fakulteta nije mogla pristojno da živi u svom rodnom gradu. Dan pre svog puta u Arizonu, dočekala me je na železničkoj stanici, prošle smo pod nadstrešnicom koja će sedam godina kasnije ubiti 15 ljudi i otišle na „fruštuk“. Kasnije uživale u kafi na „đavi“, kada smo razmenile i poklone, ja njoj minđuše, ona meni lep „gornjak“ (kratku jaknu od džinsa). Za skoro četrdeset godina koliko traje naše prijateljstvo, čula sam od nje još mnogo izraza tipičnih za Vojvodinu, koje ne čujem u Beogradu, ali nijednom ništa ni nalik stavu da bi Vojvodina trebalo da bude samostalna republika.

S druge strane, zar se može zamisliti u pozorištu Borina „Koštana“ na standardnom jeziku? Poznata je izreka da vrediš onoliko koliko jezika govoriš, što se može donekle primeniti i na narečja. Što više njih razumeš, bolje po tebe. Naše jezičko bogatstvo ogleda se i u poznavanju dvaju pisama, ćirilice i latinice. Aktuelna vlast sada ovo drugo pismo proteruje. Odlučili su da se knjige štampane na latinici više ne otkupljuju za biblioteke. U jednom filmu (ne sećam se naziva) čija se radnja dešava u specijalnoj školi za decu bez doma, neki mali dečak pita učiteljicu zašto moraju da uče. Ona se duboko zamisli i reče: Zato što sve što naučimo postane naše. Za nekoga ko nema ništa, to je sigurno najbolja moguća motivacija. Što se nas tiče, i ćirilicu i latinicu naučili smo odavno, i još tada oba pisma postala su naša. I nije prvi put da nam nešto naše, duboko ukorenjeno u narodu, u tradiciji i kulturi, ova vlast otima i ruši.

A kad smo već kod jezika, da se osvrnemo i na nedavno gostovanje predsednika u emisiji RTS-a „Četvrtkom u devet“. Da vidimo kakve smo tu reči i rečenice mogli čuti, a ono što pouzdano možemo reći jeste da se razgovor odvijao na srpskom jeziku. Samo što nije bio razgovor, već još jedan u nizu predsednikovih monologa koji se povremeno pretvarao u njegov intervju sa voditeljkom. Budući da je zahvaljujući studentskim protestima, došlo do malih napuklina u bedemima kojima je javni servis dugo opasan, moglo se očekivati više hrabrosti od voditeljke. Takva očekivanja podgrejao nam je i heroj sa Radio Beograda baršunastog glasa, cepajući saopštenje vladajuće stranke u kojem se kritikuje način izveštavanja javnog servisa.

Voditeljka, nažalost, nije ispunila ni delić takvih očekivanja. Istina, prvi čovek države vrlo je težak sagovornik, odnosno, nije nikakav sagovornik, već govornik. I tako smo dobili samo duga ćutanja novinarke, potvrđivanje njegovih teza i pokušaj postavljanja nekoliko pitanja koja, izvesno, njenom gostu ne bi prijala. Ali sve se završilo na pokušajima, na koje je šef države reagovao nervozno. I ne možeš da ne zavapiš u sebi, pa, dobro, zašto ga ne pitaš da li vi mene intervjuišete ili ja vas? Nije to dugačka rečenica, mogla se izgovoriti brzo, u jednom dahu.

Prisetila sam se kako je predsednik nedavno bio grub prema invalidu u Rasinskom okrugu, o čemu sam na ovom mestu već pisala. Tada je njegovo verbalno „poklapanje“ tog čoveka bilo propraćeno frenetičnim aplauzom njegovih podanika koji pripadaju istoj socijalnoj kategoriji kao i čovek koji se odvažio da predsednika nešto pita. To znači da su najvatreniji sledbenici ove vlasti ispred TV-ekrana, makar načas i neprijatno iznenađeni ponašanjem predsednika prema jednom invalidu, brzo povratili svoju veru u njega, jer da on nije u pravu, zar bi dobio ovakav aplauz, a taj čovek što je ostao bez ruke na poslu, pa, dobro, ima dodatak na penziju, šta još hoće, preko leba pogaču.

Sada tokom predsednikovog gostovanja na RTS-u nije moglo bilo aplauza koji bi nekim gledaocima pružio smernice – kuda dalje s mislima, kao u onim televizijskim komedijama s nasnimljenim smehom. Čak i da nešto ne ukapiraš, jasno ti je kad se treba smejati, što je korisno ako se nalaziš u društvu, da ne ispadneš glup. U nedostatku takvih pomagala, sada je svako ko je gledao emisiju „Četvrtkom u devet“ morao sam da se opredeli da li veruje šefu države ili ne veruje, da li se slaže s njim ili ne, da li mu se dopada njegovo ponašanje prema voditeljki.

U najproblematičnijem segmentu tog intervjua, predsednik tužnim glasom govori o svojim roditeljima koje je zapostavio zato što radi bez pauze, a koji su zabrinuti zbog konstantnih pretnji koje on dobija. Čudno je da mu dosad niko iz tima njegovih savetnika nije predložio da u javnim nastupima izbegava pojmove roditelji – deca. Može mu se sledeći put dogoditi da neki voditelj s više hrabrosti i verbalne veštine iskoristi neku njegovu dramsku pauzu, dublji uzdah, pogled u daljinu, i onda u jednom dahu vrtoglavom brzinom ispali pitanje – a šta je s roditeljima studenata čije su slike pasoša objavljene u štampi kao poternice, šta s roditeljima studenata koje su proglasili hrvatskim špijunima i kojima se preti, šta s roditeljima studenata koje automobilima gaze na ulicama?

To hipotetično pitanje voditelja koji bi mogao biti okuražen postupkom svog kolege baršunastog glasa, ne bi smelo da obuhvati i roditelje nastradale dece ispod nadstrešnice. O tim žrtvama i njihovim porodicama može se samo ćutati, što građani ove zemlje masovno i čine, evo, već stotinak dana.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.