Dnevnik Branka Stamenkovića: Zakon smo svi mi

Petak, 6. mart 2026.

Težak dan. Efekti donetih izmena zakona postaju sve vidljiviji. Na današnjoj sednici Saveta zapanjujuće ponašanje i odluke. TOK je izgubio četiri tužioca. Neke znam dobro. Ljuti profesionalci. Očigledno ne i po volji nekih. Barem četiri člana Saveta. A sigurno i drugih. Drugih, koji ne bi smeli da imaju pravo da se mešaju u naš posao. I ipak to čine, i imaju način.

Na prvi pogled iznenađenje kako su dvojica iz našeg reda glasali. U stvari, i nije. Postoji sinhronizam u ponašanju, rečima i glasanju već duže vreme. Uočljiv od jula prošle godine, a, bogami i pre. Koliko smo zbog tog sinhronizma kao tužilaštvo izgubili? Neizabranih 20 šefova, 88 tužilaca samo prošle godine. Još nekih 32 koji nisu ni stigli na red. Sada i TOK. Umesto da biramo devet, izgubismo četiri, sedmoro nekako uputismo. Na brdo posla koje je sada još više.

Neshvatljivo za tužioca. Verovatno shvatljivo za političara ili nekoga ko teži da to bude, kamufliran tužilačkom šarom.
Pominjale su se reči „struje“, „gargantue“, „klijentelizam“, „klika“. Interesantno. Trebalo bi svi da pripadamo jednoj „struji“ i „kliki“, tužiocima. Ustav, zakon, vladavina prava. Izgleda da nije tako. Izgleda da pojedinačni, da ne kažem, privatni interesi, nadvladavaju. Izgleda da se „klika“ kao oznaka nabacuje svakome, osim sebi samom. Još jedna kamuflaža? Da se „Vlasi ne dosete“? Moguće. U stvari, izgledno.

Izgubismo i kancelariju u Eurojustu. Najmanje 15 godina teškog rada da se potpiše i primeni sporazum. Da Srbija i njeno tužilaštvo budu vidljivi u pravosudnom krivičnopravnom srcu Unije, u Hagu. I kako smo samo bili vidljivi! Šest godina zaredom. Stalno pohvaljivani, stalno na vrhu saradnje sa, takozvanim, trećim zemljama. A nismo se nimalo tako osećali. Naprotiv. Bili smo ravnopravni. U mnogim predmetima i vodili druge. Starije i moćnije. No, to sada nije dobro. Zato što postoji ideja, želja, „ja to hoću“. Da li si sposoban? Možeš? Znaš? Zaslužuješ? Izgleda da to nije bitno. „Ja to hoću“.

Barem smo Leskovac nekako zapušili, iako privremeno. Umesto da biramo tužioce, i tamo uputismo. No neka. Da barem ima ko da radi. Stari „srpski Mančester“. Nekada se prepoznavao po najboljem kvalitetu tkanina iz industrijske proizvodnje. Dok mu nisu odneli mašine u druge krajeve, tada Jugoslavije. Barem da ne dozvolimo da i tužilaštvo „nestane“ preko noći. Neka im je sa srećom.

Težak dan.

Subota, 7. mart 2026.

Dan posle. Teško buđenje. Još uvek sve zvoni u glavi. Barem je sunčan i topao. Torijana spremno čeka sa povocem i lopticom. Žena me gleda zabrinuto. Ćerka isto. „OK sam“, kažem, „idemo da se prošetamo“. Posle pogledamo neki pristojan, ako ne i dobar film, zašto plaćam tolike „striming“ platforme? Mada, težak je posao naći nešto zaista dobro. Banalizacija filmske umetnosti kao da se prelila i na druge segmente života. Složenih, dubokih, značajnih misli, filmskih, tužilačkih, ljudskih, bilo kojih, kao da nema više.

Površnost, brzi pristup, brza informacija, brza reakcija, brzi zaborav. Tim redosledom, iza koga ne ostaje ništa. Praznina. I ono neizbežno „ja to hoću i zato mora da se desi“.

Barem će Torijana da ceni dobro i daleko bačenu lopticu. Možda posle bude i neka nagradica za svojsko trčanje i značajan trud. To može. Iako i ona hoće, mora da se i potrudi da bi dobila. Valjda su to osnove dobrog vaspitanja. Ili treninga. Ili je samovolja toliko prevladala? „Ja to hoću“.

Nedelja, 8. mart 2026.

E, pa danas je jedan zaista lep dan! Osmi mart. Dan žena u bilo kom isceliteljskom svojstvu se pojavile! Supruge, majke, sestre, tetke, strine, bake, rođake, drugarice, prijateljice, koleginice, ili bilo kako ili nikako drugačije. Sećam se kada sam kao dete, još davnih sedamdesetih, mojoj majci kupio filodendron u lokalnoj cvećari koji je bio veći od mene. I dan-danas pamtim majčin izraz oduševljenja na licu, ali i zabrinutosti da li ću se preturiti preko saksije koliko je bila velika u mojim rukama školarca trećeg razreda osnovne. No, vredelo je. Za taj osmeh.

Čuo sam neke isprazne ideologe koji su zdušni protivnici 8. marta kao praznika, tj. Dana žena, jer, bože moj, to je praznik onih kojima su levičarske ideje bliske i koji potkopavaju tradicionalne polne odnose gde se „zna ko kosi, a ko vodu nosi“. Verovatno su, pri tome, i zdušni protivnici Ujedinjenih nacija koje su ovaj praznik još sedamdesetih proglasile za međunarodni dan žena?

Sećam se iz osnovnoškolskih dana da su nam govorili da „danas treba da pomognemo mamama, sestrama, bakama, itd.“ da bi danas mogle da odmore. Ni tada mi nije bilo jasno zašto ne treba da pomažemo svaki dan, a da mama može da odmori i danas, a ne da čeka samo taj 8. mart? Ravnopravnost na delu, ne samo na rečima. Kao i druge stvari koje moraju imati takav pristup. Dela, ne reči.

To vreme je davno prošlo (da li je?), a uživanje je bilo napraviti mali izlet sa suprugom i kćerkom na jedan lep vojvođanski salaš. Sa sve Torijanom. I štapom. Da zajedno odmorimo i podelimo lepo vreme i dobar obrok. I bačeni štap.

Ponedeljak, 9. mart 2026.

Prvi radni dan nakon sednice. Dolazim na posao. Svi žele da podele svoje utiske i mišljenje o tome šta i zašto se desilo u prošli petak. Preovlađuje osećaj razočarenja i gneva prema onima koji su omogućili takav ishod. Postavljaju se pitanja šta dalje, kako će TOK raditi, kako ćemo nastaviti rad i operativnu saradnju sa Eurojustom? Razgovaramo o načinima na koji možemo i moramo da tu saradnju održimo i nastavimo dalje.

Da, vraćeni smo u „kameno doba“ te saradnje koju sada moramo organizovati iz Beograda putem mejlova i poruka. Umesto pristupa njihovom zaštićenom sistemu komunikacije i razmene informacija i dokaza. Umesto direktnog kontakta sa 35 drugih tužilačkih predstavništava, što evropskih, što onih van Evropske unije, ali koji strateški sa njom sarađuju u suzbijanju kriminala. Ne običnog. Onog organizovanog, teškog, i opasnog.

No, pravda jeste spora ali i dostižna. I mora takva ostati. Dostižna, ne spora. Ipak, ne i prebrza da se negde ne bi pogrešilo i nevin čovek bio izložen krivičnom progonu. Planovi se brzo sastavljaju i ljudi stavljaju u pokret. Možda Vrhovno nije prvostepeno operativno, ali u svom domenu poslova jeste. Itekako. Barem oni koji su posvećeni poslu i umeju da ostanu uz njega do večernjih sati. To verovatno i smeta. Drugima.

Utorak, 10. mart 2026

Gostovanje na televiziji Nova u jutarnjem programu je bilo interesantno. Naravno, javnost pokazuje svoje zanimanje za ono što se dešava u tužilaštvu. Barem ona koja zna da se nešto dešava i kojoj se ne uskraćuju informacije. Činjenica je da smo kao tužioci, manje-više, već duže vreme pod nekim oblikom cenzure u pretežnom broju medija.

Toliko vesti koje smo podelili sa javnošću nije ni došlo do dobrog dela nje. Zato i ne čudi anketa koju su novinari tokom emisije sproveli. Čini mi se da je 78% anketiranih reklo da smatra da tužilaštvu ne treba verovati jer su pod uticajem vlasti. Porazno. I za nas i za vlast.

Javno tužilaštvo je javno, ne državno, ili partijsko. Mi moramo biti u službi svih, ne pojedinca ili grupe. Samo tako svi mogu biti sigurni, uključujući i one koji bi da budemo samo njihovi, bilo ko to bio. Nemam iluzija da tako nešto mnogi priželjkuju bez obzira na stranu. Ne shvataju, ili se prave da ne shvataju, da sutra neko drugi može da bude u takvoj „posedovnoj“ poziciji i da taj mač uperi ka njima.

Ali, ako ga Justicija, i samo Justicija drži, onda se opasnost zloupotrebe drastično smanjuje. Onda je odgovornost svakoga ista. Zakon važi za sve, kako da zaštiti tako i da kazni. Zato je u našem Ustavu i zapisano da se naša država zasniva na vladavini prava. Ne samovolji. Čovečanstvo je skupo platilo cenu slobode koju danas uživamo, i domaće i međunarodne. Posebno mi, Srbi. I drugi koji žive i rade sa nama. To treba imati na umu.

Sreda, 11. mart 2026.

Razmišljam kako je vreme da ovaj dnevnik privodim kraju. Luckasti novinari, interesantno im da javni tužilac vodi dnevnik. Dvoumio sam se kada sam prvi put dobio predlog. Znao sam za ograničenja i pitao se koga će interesovati suvoparnost profesionalnog života nekoga iz moje branše. Videćemo. Možda je upravo to i potrebno. Da barem deo ljudi za koje radimo pročita neku rečenicu od nas koja nije strogo vezana za zakon, predmet, okrivljenog, svedoka, oštećenog, veštaka. Neprijatne reči za osobu koja nije i ne treba da ima bilo kakve veze sa pravdom krivičnog tipa.

Razmišljam i o primeni i poštovanju zakona uopšte kod nas. Primer mi je vrlo jednostavan, saobraćajni. Svakog dana u Beogradu vidim toliko prolazaka na crveno svetlo, nepoštovanja žute trake, nedavanja migavca, skretanja u pravcu u kome se ne sme, i toliko drugih stvari. Dok saobraćajaca nema ili kada ih ima samo isprate pogledom nezainteresovano kola i vozača. Nije dobro. Takvo stanje prikazuje širu sliku od kulture, tj. nekulture pojedinca.

Neki zli jezici će reći da se mi kao nacija ne dičimo velikim poštovanjem zakona, da je to nasleđe iz hajdučkih vremena koje se još nije promenilo. Ne slažem se. Iako smo imali svoje izazove i živimo u njima, baštinimo i dugu tradiciju postojanja i poštovanja zakona.

Za nas, tužioce i sudije, možda je najupečatljiviji Dušanov zakonik, iako ima i prethodnih primera. Ne toliko zbog kazni već zbog položaja pravosuđa koji je još u to vreme apsolutizma bilo priznato i poštovano. Od odricanja vladara od posebnih prava, stavljanja svakoga pod nadležnost odluke suda, zaštite sudija od spoljnog uticaja, pa do one tako čuvene sentence „Sve sudije da sude po zakoniku, a ne po strahu od carstva mi“.

Pre skoro sedam vekova smo imali takav zakon, sistem i sudije. To ne smemo zaboraviti ni danas ni sutra. Zakon smo svi mi.

To bi bilo to. Do sledeće prilike.

Autor je predsednik Visokog saveta tužilaca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.