Dnevnik Ivana Lalića: Studenti su jedan veliki, kolektivni, neustrašivi hajduk Tanasko Rajić

Petak, 27. jun

U Stragarima sam, podno Rudnika. Najzad malo odmora, nakon naporne godine. To je moja majčevina, još od osamnaestog veka, kada su se Glišići, (bakino devojačko), doselili iz Hercegovine. Najslavniji Stragarac je svakako Tanasko Rajić, čuveni hajduk, ustanik i Karađorđev barjaktar. Poginuo na Ljubiću, tokom Drugog srpskog ustanka, braneći preostala, dva srpska topa od trešnjevog drveta. Njegova odsečena glava je sačuvana i pohranjena u porti manastira Voljavča koji se nalazi u gustoj šumi, na kilometar i po od naše porodične kuće. Na koju sam jako ponosan. Očuvane izvorne ćeramide, stolarije i pokućstvo koje datira još iz devetnaestog veka, predstavlja pravi mali muzej istorije naše lepe Šumadije. Čuvam i jednu ustaničku kuburu, pravu, pravcatu. Iako sam po vaspitanju veliki Jugosloven, ljubitelj Ilirskog pokreta i neko ko umesto porodične slave, slavi Dan Republike, 29. novembar, Tanasko Rajić je junak mog detinjstva i velika inspiracija. Tokom aktuelne, studentske revolucije, često ga prizivam. Rudnička nahija, gde je moje selo, je prva oslobođena teritorija tokom Prvog srpskog ustanka. Tanasko je bio ta udarna kapisla koja je pobedila nataloženi, viševekovni strah lokalnog življa. Turski zulum, nalik današnjem SNS teroru, je kod seljaka ubijao nagon za otporom jer je strah od odmazde bio preveliki. Legenda kaže da je Tanasko jednog jutra video svog mladog komšiju Bogdana, obešenog o dud u svom dvorištu. Bogdan je bio lep, stasit tek oženjen momak kome su Turci odveli mladu na silu. Pravo gore, na Rudnik, Sali Agi na noge. Rudnički bik, kako su ga zvali, inače rođeni brat beogradskog Kučuk Alije, bio je poznat kao čest korisnik monstruoznog turskog pravila „prvenstva prve bračne noći“. Bogdan nije mogao da trpi to poniženje i odlučio je da presudi sebi.

Videvši Bogdanovo beživotno telo, Tanasko više nije mogao da čeka. Okupio je pedesetak svojih momaka iz doline reke Jasenice i uputio se ka vrhu Rudnika. Pozvao Sali Agu da izađe iz svojih dvora i lično mu sabljom presudio. Od tog momenta, virus pobune se proširio celom nahijom.

Bolje da stanem sada. Neka moje ustaničke kontemplacije izblede za trenutak. Jer moram za Beograd. Sutra je Vidovdan.

Subota, 28. jun, Vidovdan, Beograd

Studentima je zameran izbor datuma za protest. Previše nacionalno obojen, ne deluje baš kao idealna platforma za slanje savremenih, globalnih poruka mira, tolerancije i empatije. Koje priliče mladim ljudima. Kao pravoverni advokat, obožavalac i lojalista studenata, objašnjavam sebi njihov gest na isti način na koji sam ja sebi „prisvojio“ Tanaska. Preoteo sam ga, recimo od ministra kulture Selakovića. Koji ne odlazi u pozorište, ne poznaje savremenu umetnost, ne kapira da ima desk „Kreativna Evropa“ unutar Ministarstva i šta su blagodeti istog. Ne poznaje verovatno nijednog glumca ili reditelja, on je zalutali pravnik desnih opredeljenja, pao sa radikalskog Marsa u Ministarstvo kulture, ničim izazvan. Ali čuh ga par puta tokom svog besmislenog mandata da pominje Tanaska Rajića. Kako mu se divi. Skoro kao ja. E pa kad je tako, jako bih voleo da on i ja, recimo, imamo TV duel na temu Tanaska i njegove uloge u Prvom i Drugom ustanku. Pa da ukrstimo koplja. Ne sumnjam da bi naučio mnogo tokom emisije. Na kraju bih mu parafrazirao čuvenu Kertezovu rečenicu: „Zašto ja kao zakleti Jugosloven, znam više o srpskoj revoluciji, gospodine ministre od vas, koji inače ništa ne znate o resoru koji vodite?

No, da se vratimo na Lompara, vruću i bolnu temu. Raspitao sam se. Studenti Filološkog fakulteta jako vole njegova predavanja. Čovek je stekao kultni status na fakultetu. S njihovog plenuma je i krenuo predlog da on bude na studentskoj listi i govornik na protestu. Zvuči baš deprimirirajuće, ali probajmo da stvari postavimo ovako. Lompar pre sramne večeri promocije knjige pesama Radovana Karadžića i Lompar posle te sramote, nije isti Vojislav. Pre promocije je bio Vojislav Koštunica, posle promocije je postao Vojislav Šešelj. To ipak nije isto. Da li su se tu studenti snašli, pa nisu. Trebaju im fina podešavanja. Ali kako da im bilo šta zamerimo s obzirom na antičke žrtve koje podnose? Sa tako malo godina koje imaju. Izvinite deco. Kad dođe vreme, pričaćemo o Lomparu. Sada, dajte da vas odbranimo. Da preživite ove turske SNS kabadahije. Vi ste za mene jedan veliki, kolektivni, neustrašivi Tanasko Rajić.

Nedelja, 29. jun

Ležim u krevetu i patim. Zbog nasilja od prethodne noći. Sve mi ukazuje da je dirigovano ubacio ćacije među nas da izazovu incidente. NJegova čuvena nameštaljka još od ranije. Kad ubaci violentne navijače – Kosovare da poruše lepotu građanskih protesta. Pa onda snimak pokaže bratu Makronu: „Vidiš Emanuel kako moram da branim Srbiju od ovih nacionalista i nasilnika. Ja, Evropejac.“ Na sreću, moj bedak ne traje dugo. Već uveče kreću građanske blokade. Zemun postaje perjanica otpora. Vidim parolu: „Munze traži konza!“ Pa to je to. Vratio se humor, vratila se energija. Zemunska „nahija“ postaje ona moja Rudnička s početka teksta.

Ponedeljak, 30. jun

Žena i ja odlučujemo da podržimo protest ispred Pete gimnazije. U koju nam ide ćerka. Znate već. Sletela Dronka i krenula da ispaljuje projektile na nastavnike, decu, nas roditelje, ceo Tašmajdan i slavnu tradiciju gimnazije. Sve što smo, kao Savet roditelja, Školski odbor, ljudi, roditelji, ljudska bića pokušali, nije prošlo. Pravi mali mikroogled makrovladavine SNS-a. Svaki humani gest i ustupak koji bi kao odgovorna vlast oni učinili, doživeli bi kao svoju slabost koja znači početak njihovog kraja. Koji se, na sreću, ubrzava upravo zato što se ponašaju tako. A ponašaju se verovatno jer kopiraju turski recept preteranog zuluma koji im je obezbedio pet vekova vladavine. Ali prevariše se dahije. Danas su druge okolnosti i drugo informatičko vreme. Čak i ministar Selaković koristi internet, na primer. I preko Vikipedije se kulturno obrazuje pod stare dane. Šta tek reći o našim genijalcima sa ETF-a. Pa oni predviđaju poteze vlasti bolje nego BIA. Nemam dilemu. Ovolika primena sile znači početak odbrojavanja definitivnog kraja nasilničke MMA vlasti.

Utorak, 1. jul

Blokade se umnožavaju. Ima ih na sve strane. Maja i ja ih obilazimo kao da pravimo đir po raznim žurkama. Uživam u njima. Koliko su lucidne, šarmantne i kreativne. Dok ne krenu hapšenja. Koja izazivaju mučninu i bude u meni Tanaska. Imam puno boljki još od ranjavanja u Sarajevu, žiga ovde, onde, nisam baš za zatvor, ali sad me prošli malo zglobovi, pa bih možda to i mogao. Šalu na stranu, nas matore zaobilaze, uporno hapse decu. Znaju od koga im preti opasnost. Užas. Najzad se oglašava i Evropska komisija, alijas Marija Antoaneta. Ursula demantuje izjavu našeg predsednika, poznatog istinoljupca. NJegova verzija „iscrpnog razgovora“ u Sevilji je očigledno iscrpela njeno strpljenje. Posle Trampa, Putina, bliži se trenutak kada će ga i Evropa pustiti niz vodu. Samo da ga mi dočekamo na ušču te reke. Da negde ne otpliva. Obećavamo fer i pošteno suđenje.

Sreda, 2. jul

Muka, teskoba i Tanasko na kub. Zverski nastup policije prema studentima i građanima ispred Pravnog je ona crvena linija posle koje više nema povratka za pregovarački sto sa njima. Mi više nikada ne možemo ništa da razgovaramo sa okupatorima. Kao da smo i do sada mogli. Zapravo, mi posle ove užasne noći, moramo da se prisetimo strašnih primera iz prošlosti. Da su srpski policajci vodili đake u Kragujevcu na streljanje. Da su u Prijedoru stavljali nesrbima bele trake oko ruku. Da je Ratko Mladić deci u Srebrenici delio čokoladice i govorio im da se ne brinu, da im se ništa neće desiti. Moramo da se setimo tih strašnih primera, da bi došli do onih svetlih. Da bi se setili naših heroja. Tanaska, Karađorđa, Hajduk Veljka, Stevana Sinđelića, Živojina Mišića, Milunke Savić, Save Kovačevića, Lole Ribara, LJube Čupića, Koče Popovića….

Četvrtak, 3. jul

Dan posle događaja ispred Pravnog fakulteta je ona vrsta razdelnice koja određuje smer i ishod bitke. Ne znam kakve savetnike ima posrnuli vođa, ali taj koji ga savetuje ga jako loše savetuje. Očigledno ne poznaje DNK ovog naroda, koji ume da bude potkupljiv, lenj i pristalica komšijine preminule krave, ali isto tako raspolaže ogromnim količinama inata i spremnosti da izgubi glavu za viši cilj, ako treba. A mi svi – od naše hrabre i pametne dece, nemamo više nikakvog važnijeg cilja u životu, tako da je samo pitanje vremena kada će SNS kartel morati da se evakuiše iz zemlje Dronkinim letećim vozilom, u nepoznatom pravcu. Ili će zbog lošeg kvaliteta izrade letelice – a zašto nismo iznenađeni, morati prinudno da slete u svoje prirodno i doživotno pribežište – u Zabelu.

Autor je izvršni direktor Miksera

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.