Donacija političkog interesa

I nije to ni neka novina za naše prilike, ali problem predstavlja što se i svetska štampa zainteresovala, pa tako doslovno prenosi reči naših političara. Tako „Daily Mail“ citira našeg premijera da Rusija naoružava Srbiju višenamenskim avionima radi odbrane od Hrvatske, članice NATO-a, te da će šest aviona MIG-29 odvratiti svakog ko bi želeo da napadne Srbiju. Zaključak autora teksta je eksplicitan – Srbija klizi ka tradicionalnom savezništvu sa Rusijom.

Paralelno sa tim, u stručnim listovima poput „IHS Jane’s Defence“ precizno se navodi donacija od šest aviona MiG-29 ‘Fulcrum’, 30 tenkova T-72, 30 borbenih izviđačkih oklopnih vozila BRDM-2, kao i potencijalna nabavka PVO sistema Buk-M2 i/ili 2K22 Tunguska2.

U ovom trenutku kad nam ističu letnji resursi naših borbenih aviona, izbora očigledno nije ni bilo. Naša zemlja i vazduhoplovstvo su stavljeni pred svršen čin jer se ultimativno morala obezbediti zaštita vazdušnog prostora, kao i tzv. „air polising“. Istine radi, ozbiljne analize i planove za nabavku višenamenskog borbenog aviona je tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac pokrenuo još 2010. godine, nakon čega su usledile ozbiljne ponude. Važno je naglasiti da je ceo postupak bio institucionalizovan i prepušten struci, te da se politički establišment nije mešao u izbor letelice za RV i PVO. Sada se čini da o svemu odlučuje jedan čovek.

Namera ovog teksta nije uporedba borbenih letelica, pa čak ni njihovih cena iako se lako na internetu mogu pronaći nelogičnosti ove donacije koja je mnogostruko skuplja nego na primer kupovina 20 polovnih aviona MIG-29 za potrebe RV Mianmara po 20 miliona evra ili novih kineskih aviona J-10 koji se cene na oko 30 miliona dolara po aparatu. U današnje vreme je mnogo važnija oprema koja je ugrađena ili podešena na platformama (avionima), nego što sami avioni svojim letnim karakteristikama utiču na nivo operativne sposobnosti.

Nabavka aviona predstavlja stratešku nabavku za svaku zemlju na svetu i ona se koristi ne samo za podizanje operativnih sposobnosti Ratnog vazduhoplovstva, već i za ispunjenje spoljnopolitičkih ciljeva, jačanje bilateralnih veza, prenos tehnologije i znanja, ekonomske aranžmane poput direktnog ili indirektnog ofseta. Vesti koje su javnosti na raspolaganju govore u prilog da je ovom nabavkom profitirala isključivo ruska strana i to u mnogobrojnim aspektima. Pored direktne finansijske koristi i nesrazmerno velikih provizija državne kompanije Rosoboroneksport, Rusija je uposlila nedovoljno iskorišćene kapacitete korporacije „MiG“, a usput je proširila svoj uticaj na Balkanu inicirajući regionalnu trku u naoružanju zemalja koje to sebi ne mogu da priušte. Na taj način je sve svoje projektovane ekonomske i političke interese u potpunosti realizovala.

Za razliku od Rusije, čini se da Ministarstvo spoljnih poslova nije definisalo spoljnopolitičke ciljeve Srbije u ovako značajnom poslu. Ukoliko je Kina visoko na lestvici spoljnopolitičkih bilateralnih prioriteta, nameće se dilema da li je ovaj aranžman trebalo realizovati u saradnji sa Kinom (npr. nabavkom eskadrile aviona J-10) i vezati ga i za druge vrste strateških infrastrukturnih projekata. Plaćajući skupo ruske avione kojima je istekao resurs i istovremeno jeftino prodajući geostrategijski uticaj na Balkanu, stiče se utisak da politički establišment vodi računa isključivo o ličnom interesu i ostanku na vlasti nakon narednih izbora u Srbiji. Razmišljanje o ruskim avionima čiji dolazak u Srbiju kupuje ostanak na vlasti aktuelnog establišmenta može skupo da košta Srbiju i da ima nesagledive posledice po njene interese.

I kad se od kredibilnog ministra spoljnih poslova moglo očekivati da putuje po regionu kako bi zemljama u okruženju objasnio da će avioni biti u službi bezbednosti celog regiona, te da mogu računati na našu podršku u eventualno zajedničkom „air polisingu“, on izjavljuje da je dogovor sa Rusijom istorijski, te da nabavka smeta onima iz NATO pakta koji pomažu Hrvatima. Istine radi, američka administracija je obeshrabrila Hrvate u kupovini F-16 jer po njihovom mišljenju nisu u mogućnosti da finansijski održavaju njihovu operativnu gotovost. Međutim, u situaciji kada Rusija naoružava Srbiju, sasvim je izvesno da će ipak Amerikanci promeniti stav i odobriti Hrvatima nabavku ovih letelica koje su jeftinije i po času naleta od aviona MIG-29. I tako nas političko rukovodstvo ponovo uvlači u konflikte i rivalstvo sa NATO alijansom ili njenom članicom što je potpuno isto.

Ukoliko dovedemo u kontekst glasanje Srbije u društvu sa Severnom Korejom o Rezoluciji UN o stanju ljudskih prava na poluostrvu Krim, sa ruskom donacijom i rasprostranjenim analizama o širenju ruskog uticaja u Srbiji i regionu, lako možemo zaključiti koji će biti dalji koraci NATO alijanse. Ovoj donaciji ruskih aviona koje su oni izbacili iz operativne upotrebe najviše se raduju Rusi i Hrvati, a u Srbiji neupućeni glasači i profiteri. Rusi će zaraditi i obezbediti unosne poslove održavanja, Hrvati će po veoma povoljnim uslovima obezbediti nabavku savremenih borbenih sistema i aviona, dok će profiteri na tako velikom poslu obezbedili unosne provizije koje su nesrazmerne uloženom angažovanju. Ipak najveću kapitalizaciju od dolaska ruskih aviona će ipak imati aktuelni političari na vlasti koji će radost neupućenih glasača efikasno „naplatiti“.

Pretpostavljam da se mnogi Srbi raduju kad vide naslovnice poput „Fali samo atomska bomba“ (ALO, 22.12.) ili „Kinezi nam šalju balističke rakete“ (Informer, 24.12.), ali moramo razumeti geostrateški kontekst i činjenicu da iniciranje regionalne trke u naoružanju sa Hrvatskom predstavlja potencijalni konflikt sa NATO, što definitivno nije u interesu Srbije. Srbija će sama odlučiti da li treba ili nikad ne treba da postane članica ovog saveza, ali isto tako definitivno nikad ne sme da provocira NATO, a posebno da služi kao daljinski upravljač za ispunjenje nečijih političkih interesa. U Srbiji sasvim sigurno niko neće profitirati od regionalnih tenzija osim političara koji se nadaju zadržavanju ili povećanju rejtinga popularnosti. Krajnje je vreme da Srbija definiše svoju spoljnu politiku koja bi trebala da bude u službi interesa građana, a ne političkog establišmenta na vlasti.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji