Ekonomska sloboda

To je podjednako tačno i u slučaju države i u slučaju građana. Kada pojedinci u državi jedva sastavljaju kraj s krajem, živeći u egzistencijalnom strahu – podložni su ucenama. Kada država nije ekonomski snažna i stabilna, izložena je vetrometini geopolitičkih pomeranja. U odnosima s velikim silama male i ekonomski stabilne države pregovaraju, dok male i ekonomski slabe zemlje po pravilu stradaju, na ovaj ili onaj način.

Srbija je ekonomski slaba zemlja, ali ne zato što je opustošena devedesetih, niti zato što nema resursa i potencijala, što su joj građani lenji ili što nema drugog izbora – na šta se, inače, izgovaraju sve vlasti koje smo imali od početka 21. veka naovamo. Srbija je ekonomski slaba zemlja zato što ima nesposobnu, neinventivnu, korumpiranu i servilnu političku „elitu“ koja se već 20 godina smenjuje na vlasti pod barjakom iste ekonomske vizije: strani investitori će nas spasiti.

S obzirom da strani investitori nikad sami ne dolaze u državu u kojoj nema pravne sigurnosti koja bi bila garancija njihove investicije, naša politička „elita“ ih bukvalno potplaćuje da dođu. Osim što im poklanja na desetine hiljada evra subvencija po otvorenom radnom mestu (na kome građani Srbije rade za jedva 200 do 300 evra mesečno), obezbeđuje im i brzo i lako preskakanje svih birokratskih prepreka, poklanja im gradsko građevinsko zemljište, obezbeđuje im besplatnu logistiku i infrastrukturu, pa im se čak dodvorava i nazivanjem gradskih ulica po vlasniku kompanije, kao što se to nedavno desilo u Čačku.

Domaće firme, mala i srednja preduzeća, ne mogu da računaju na ove pogodnosti. NJima inspekcija sedi za vratom i za najmanji birokratski prestup. Od njih se očekuje da iz svojih prihoda, a ne iz subvencija, plaćaju nerazumno visoke poreze i doprinose, pod čijim teretom je svaki njihov potencijalni rast i razvoj u startu onemogućen. Ukoliko im je ambicija razvoja baš velika, eventualno imaju mogućnost da se „uhvate u kolo“ partokratije, tj. plate reket partiji na vlasti, nakon čega automatski gube svoju ekonomsku, ali i svaku drugu slobodu.

Rezultat ovakve ekonomske politike je zemlja jeftine radne snage. Inostrane, mahom nemačke kompanije samo zbog te jeftine radne snage i dolaze, a razvoj domaćih firmi je ovom nelojalnom konkurencijom potpuno blokiran, te su i zaposleni kod njih osuđeni na male plate. Privrednog rasta nema bez profita domaćih firmi koji bi se trošio na domaćem tržištu, a profit koji nemačke kompanije ostvare u Srbiji, troši se na tržištu Nemačke, podstičući njen privredni rast, a ne naš.

Za korumpiranu političku „elitu“ na vlasti, ovo je dvostruko primamljiv scenario naše ekonomske budućnosti. S jedne strane, njihova se lična nesposobnost i neinventivnost manje vidi, a s druge strane, ekonomski porobljene građane koji žive u konstantnom egzistencijalnom strahu lakše je uceniti i uvući u koruptivno kolo. Poslovi u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima, institucijama i ustanovama postali su osnovni metod ucene: učlani se, pa ćeš raditi; glasaj za mene, inače će ti ćerka izgubiti posao; ćuti i ne talasaj, inače ćeš biti prebačen na gore radno mesto; itd.

Zaveštanje ovakve ekonomske vizije jeste podatak da oko 100.000 ljudi godišnje napusti Srbiju i ode u svet, i to pod pokroviteljstvom roditelja koji su sopstvenu mladost uzaludno ulupali u ekonomski slaboj Srbiji, iščekujući suštinske promene do kojih nije došlo. Naša mladost neće da radi u nemačkim fabrikama za ponižavajućih 200 ili 300 evra mesečno. Šansu za dostojanstven život traže izvan granica Srbije.

Međutim, to nije sve. Osim što je odgovorna za masovni egzodus stanovništva, ovakva ekonomska politika Srbiju čini veoma podložnom stradanju u slučaju velikih geopolitičkih pomeranja. Kada smo ekonomski zavisni samo od jedne velike zapadne sile, kao što trenutno jesmo od Nemačke, svaki njen geopolitički takmac Srbiju vidi kao plodno tlo za međusobno potkusurivanje.

Stoga ekonomska vizija razvoja Srbije mora u svom centru imati domaće firme i preduzetnike koje ne treba stavljati u inferioran položaj u odnosu na nemačke, niti bilo koje druge inostrane firme. One su, naravno, dobrodošle, ali ne pod povlašćenim uslovima u odnosu na domaće privrednike. Subvencije za dolazak stranih „investitora“ treba potpuno ukinuti, a potom poreskom reformom rasteretiti privrednike u Srbiji, bez obzira da li iza njih stoji domaći ili strani kapital. To je jedina zdrava osnova za privredni rast, a on jedini može vratiti nadu u perspektivnu budućnost u Srbiji, kako bi se egzodus stanovništva zaustavio.

Autorka je zamenica predsednika DJB i narodna poslanica

„Nacionalizam je tema do 300 evra prihoda mese~no. Kad plata pre|e 500 evra, onda po~inje razgovor o garderobi i kafi}ima. Kad pre|e 1.000 evra, onda je top tema zdrava hrana, letovanja i zimovanja, a kad se popne na vi{e od 3.000 evra, onda prestaje svako palamu|enje. Ljudi onda pri~aju o vremenskoj prognozi i ljubavi“

Rambo Amadeus