Gde su komunalci?

Kafić je relativno nov, po enterijeru pretenduje na bolje plaćenu klijentelu. To shvatam i po cenama u luksuzno ispisanom cenovniku. Evropski. Nije da sam baš uredan posetilac ugostiteljskih objekata, ali kad nekoga treba da sačekate, šta vam drugo ostaje. I tako, poručim ja dupli espreso, počekam poprilično (što mi je odgovaralo) i stiže kafica. Lepa šoljica, lepa i tacna, ali na njoj primetih fleku. Zagledam se malo bolje i na moje razočaranje vidim da ni šoljica nije oprana. Moja prethodnica koristi jevtin ruž za usne! Pozovem ja lepuškastu i moderno obučenu konobaricu:

– Molim Vas, donesite mi kafu u opranoj šolji; vidite kako ova izgleda!

Zagleda se devojčurak u šolju, pa u mene, pa opet u šolju, pa se kao izvinjava, pravda…

– To nije do nas verujte mi, sve su prošle kroz aparat, ali on uopšte ne pere…

– Nije problem da upotrebite ruke, ako već aparat nije ispravan, požurujem da je posavetujem.

– Šta Vam pada na pamet, uostalom, prijavili smo gazdi…

Muve u vitrini

U jednom od marketa požarevačkog biznismena unet nov inventar, a i prostor je ponovljen, lepo sređen. U rashladnoj vitrini za mesne i mlečne proizvode, na žalost kupaca, uselile se muve! Obične domaće muve. Dosadne, uporne, gadljivim mušterijama odvratne. Okomile se na čvarke. Ništa ih drugo ne privlači; ni kobasice, ni kačkavalj, ni roba u omotu. Gledam, prođe mi kroz glavu da je od ponuđenog to i moj izbor. Utom naiđe prodavačica. Pokazujem joj leteću napast, a ona sleže ramenima, mlatnu rukom – roj se rasturi, neke napustiše vitrinu, a ostale posle kraćeg kruženja vratiše se omiljenom delikatesu.

Psetošetači

Nije da imam nešto protiv pasa kao kućnih ljubimaca; i sam sam vlasnik jednog patuljastog šnaucera. Imam poveće dvorište, tako da ovaj ker ima svoj poligon.

Ono što mi se događa više se tiče šetača rasnih opasnih pasa. Drže ih oni na povocima, ali neki od psetošetača olako drže do bezbednosti drugih ljudi na ulici. Ovlaš drže povodac, pa mi priča poznanica da se onomad jednom takvom pas otrgao, napao ženu koja im je išla u susret i ugrizao je. Ista ta poznanica mi savetuje da nemam poverenja u životinjsku ćud uopšte, pa tako ni u pseću ćud. Drugim rečima, da pse izvedene u šetnju zaobilazim u širokom luku. Ona je izgleda baš proučila pse koji bi u prolazu da ugrizu, jer tvrdi da su manje opasni oni gradski džukci koji bez pratnje, slobodno, u čoporu šetaju ulicama (i na raskrsnicama čekaju da se upali zeleno svetlo), nego oni vođeni, koji i svojim izgledom ulicaju strah.

Pa šetači pasa, nemojte se ljutiti, čini mi se da su saveti moje poznanice u redu. Po njoj, povodac mora biti obmotan oko ruke šetača, zatim na njušci pas mora imati korpu, a šetači pasa diskretno moraju nositi pribor za sakupljanje izmeta svojih ljubimaca, kako prolaznici ne bi doživljavali stih iz pesme Bore Čorbe, u kome je on cipele umazo…

(Da li još funkcionišu komunalni policajci?)